Šta je to tradicionalna porodica? 1Foto: Luca Marziale / Danas

Što jeste marketinški vešto, pošto zvuči nekako pozitivno, romantično i zgodno.

Ko pri zdravoj pameti, u ovom promenljivom i digitalnom dobu, nije za odbranu i zaštitu stare-dobre porodice?

Za tradicionalnu toplinu porodičnog doma?

Međutim, nezgodna istina je takva da porodica koju čine muškarac, žena i dvoje dece – uopšte nije tradicionalna.

Već krajnje moderna pojava.

Ona taj oblik zadobija tek u dobu industrijalizacije i urbanizacije, odnosno tokom modernizacije u 19. veku.

Takoreći – juče.

Ali više nije tako zgodno zalagati se za očuvanje one moderne porodice, zar ne?

Posebno jer konzervativni protivnici gej brakova osećaju frojdovsku nelagodnost u modernoj kulturi.

I zato, ako želimo da saznamo šta to tradicionalna porodica zaista jeste – hajde da pogledamo u neka preostala predindustrijska ili stvarno tradicionalna društva na planeti Zemlji?

Na primer, prvo, u narod Hadza iz Tanzanije.

Oni žive u malim, pokretnim kampovima i egalitarnim skupinama koje broje oko 30 ljudi.

Bave se lovom i sakupljanjem, i spavaju pod zvezdama.

U pitanju je onaj odistinski tradicionalan način života, odnosno tradicija stara čak 1.900 vekova.

Jer, svi ljudi su ovako živeli oko 190.000 godina (ili 95 odsto vremena) našeg postojanja kao vrste.

I sad, Hadza devojke u 17-18. godini života započinju sa udvaranjem i seksualnim odnosima sa par godina starijim muškarcima.

A zatim i zajednički život sa onima koje slobodno odaberu, pa počnu da spavaju na istom ognjištu.

I, bez naročite ceremonije, smatra se da su tada u monogamnom braku ili zajednici.

Ipak, oko dve trećine ovakvih brakova završi razvodom, a najčešći razlog su preljuba, te svađe oko dece, posla i seksa. Sve otprilike kao na modernom Zapadu.

Međutim, drugo, i samo oko 800 kilometara severnije, možemo pogledati i u narod Turkana, tradicionalne nomade-stočare iz Kenije.

Oni praktikuju poliginiju – muškarci imaju više žena.

Kao u srednjem veku na Zapadu, brak je tu već jedan složeni ugovor ili finansijski dogovor između porodica, a ne privatna stvar ili lični izbor partnera.

Porodica ženika ili đuvegije doslovno kupuje nevestu od njenog oca popriličnim sredstvima (50-100 grla stoke) u raskalašnoj ceremoniji.

Najbogatiji kupuju nekoliko žena, dok oni siromašniji ostaju bez partnerki, frustrirani i sami.

Zatim, treće, mnogi tradicionalni narodi u Amazoniji poput npr. Tapirape, praktikuju poliandriju, što je jeres u kojoj je žena ta koja ima više muževa.

Tapirape veruju da dete treba da ima nekoliko očeva, zato što više semena u telu žene znači i snažniju decu.

Što znači i da se u porodičnoj zajednici o novorođenoj deci brine i – više muškaraca.

A da li je ovo tradicionalna porodica na koju bi pristali današnji muškarci narajcani na nekakvu tradiciju?

Četvrto, tradicionalnim porodicama naroda Na sa Himalaja – ne trebaju ni očevi, ni muževi.

Oni uopšte i ne poznaju brak, očinstvo, niti vanbračnu zajednicu.

Žena živi sa majkom, sestrama, braćom i ujacima, a usput ima česte i krajnje neobavezne seksualne odnose sa mnogim muškarcima u selu.

Ukoliko zatrudni, nebitno je ko je biološki otac, zato što se o detetu pažljivo brine ženina porodica.

Očevi nemaju nikakve obaveze, ali i nikakva prava, pošto se imovina nasleđuje po ženskoj liniji.

Slično tome, i peto, tradicionalni narod Nuer iz Sudana poznaje aranžman u kojem žena koja ne može da zatrudni stupa u brak sa drugom ženom.

Šta je to tradicionalna porodica? 2

Ona sa njom ima decu (u čemu biološki pomaže muškarac) i zatim preuzima muške uloge, deca je zovu Tata i slično.

Ukoliko nam ove ljudske tradicije deluju isuviše daleko, necivilizovano, paganski ili divljački nakaradno, pogledajmo u – svetske religije.

Šta je, dođavola, tradicionalnije od njih?

Stari Zavet je prenapučen poliginijom, pa je tako kralj Solomon navodno imao 700 žena i 300 konkubina (Kraljevima 11:3).

Slično tome, Muhamed je imao trinaest, a Krišna čak 16.108 žena.

Pa i ako je ovo mitološko preterivanje, jedna naučna studija obuhvatila je 1.231 trenutnih i istorijskih ljudskih društava, i utvrdila da je 85 odsto njih praktikovalo poligamiju (84 odsto poliginiju, a 1 odsto poliandriju), a samo 15 odsto monogamiju.

Šta je onda zaista ljudska tradicija kad je reč o braku i porodici?

Uz to, za mnoga društva, tradicija je – ugovoreni brak. U mnogim i mnogoljudnim zemljama širom sveta, poput npr. Kine, Indije, Indonezije i Nigerije, ugovoreni brak je i danas tradicionalno pravilo.

Pa koji to zgodni isečak tradicije i/ili planete onda neuko smatramo – tradicionalnim?

Najzad, hajde da batalimo beli svet, kao i crne urođenike. I da se nekako približimo tradicionalnoj – kući.

Jer, tradicionalnu porodicu na balkanskim prostorima takođe nisu činile (moderne) nuklearne porodice, već tzv. porodične zadruge.

O njima su u 19. i početkom 20. veka nadahnuto pisali i Vuk Karadžić, Valtazar Bogišić, Svetozar Marković i Jovan Cvijić, baš kao i Aleksa Jovanović, Franjo Rački, Dinko Tomašić, Karel Kadlec, Ivan Strohal, pa čak i Fridrih Engels i Emil Sikar.

U pitanju je bio specifični feudalni oblik organizovanja (južno)slovenskih porodičnih zajednica, a koje je Vuk u Srpskom Rječniku 1818. opisao kao kuću, veliku kuću, jaku kuću, hižu, kućnu družinu itd.

„Po triestoro čeljadi slušao sam u Srbiji da se nalazi u jednoj kući“, pisao je.

Suština tradicionalne seljačke porodice u Srbiji, tipične pre samo jednog veka i kusur, bila je u tome da u njoj postoji starešina ili domaćin koji „vlada i upravlja kućom i svim imanjem“.

Ona ima relativno veliki broj članova i zajedničko imanje, tj. čini je „više braće, stričeva ili udaljenih srodnika, sa ženama ili decom, ako ih imaju“, rečima Valtazara Bogišića iz 1884.

Imovina je zajednička, starešinu biraju punoletni muški zadrugari (obično je to stariji muškarac), zbog čega ova zajednica poseduje i određeni egalitarni ili čak demokratski karakter, poput lovačko-sakupljačkih skupina ili klanova Hadza iz Tanzanije.

Ali, i nije to naročito srpski, južnoslovenski ili tanzanijski kuriozitet.

I u Sjedinjenim Državama početkom 19. veka, tri četvrtine stanovništva takođe su činili seljaci, koji su živeli u proširenim porodicama sa po sedmoro-osmoro dece, te babama, dedama, tetkama, stričevima itd. u istom domaćinstvu.

Jednostavno, tradicionalne proširene porodice odgovaraju tradicionalnoj privredi (lov i sakupljanje, nomadsko stočarstvo, sedelačko ratarstvo), kao i specifičnoj ekologiji (Afrike, Amazona i Himalaja, Amerike ili Balkana).

Pa tako i moderne nuklearne porodice odgovaraju industrijskoj privredi i onoj urbanoj ekologiji.

Tata, mama, dvoje dece i kućni ljubimac?

Ova nuklearna ili šatro tradicionalna porodica od juče, prilagođena je industrijskom ili fabričkom radu 19. veka.

I predstavlja sociokulturni izuzetak za svaku antropologiju koja drži do sebe.

Dok su te moderne porodice često bile i ostale i mesto represije, patrijarhata, sistemskog zlostavljanja i eksploatacije (ženskog ili kućnog rada).

Takođe, članovi nuklearnih porodica bez dece, ili nakon smrti supružnika, često su osuđeni na relativnu usamljenost, a što nije bio slučaj u proširenim porodicama.

Zapravo, moderna promena od proširenih ka nuklearnim porodicama odgovara jedino bogatima i buržoaski privilegovanima.

Jer oni sebi mogu da priušte sve usluge ili funkcije koje su nekadaobavljali članovi proširenih porodica, od zdravstvene nege i psihološke pomoći, preko vaspitanja i obrazovanja, do zabave i razonode.

I sad, želimo tradicionalnu porodicu?

Super!

Ali želimo koju tradiciju tačno?

Tradiciju braka sa jednim partnerom, kao Hadza iz Tanzanije?

Ili tradiciju braka sa više žena, kao Turkana iz Kenije?

Ili možda tradiciju braka sa više muškaraca, kao Tapirape iz Amazonije?

A tradiciju porodice bez muževa ili očeva dece, kao Na sa Himalaja (lični favorit)?

Ili porodicu od dve žene, kao Nuer iz Sudana?

Želimo li tradicionalnu poligamiju iz Biblije?

Rimokatoličku tradiciju zabrane razvoda?

Tradiciju nasilja u porodici?

Ili tradiciju velike, proširene porodice, odnosno tradicionalnu porodičnu zadrugu južnih Slovena?

Pa onda na porodičnoj kući i danas podižemo sprat za sina i snajku?

Upravo zato, neuporedivo bolji orijentir za svaku javnu politiku nisu razne i parohijalne tradicije – već univerzalna ljudska prava.

Ili prava svake zaljubljene osobe na ovom blesavom i raznovrsnom svetu.

Istorija i etnografija zato svedoče i o ovoj važnoj činjenici – o univerzalnom značaju osećanja ljubavi za brak, zajednicu ili porodicu.

O tome podjednako govore i Hadza, i Turkana, i Tapirape, i Na.

I supružnici iz ugovorenih brakova, kao i Biblija i Kuran.

Porodični aranžmani jesu beskrajno kulturno raznovrsni, a (lažno tradicionalna) nuklearna porodica samo je jedna od mogućih varijacija na temu.

Ali su zato sparivanje, privrženost i ljubav između partnera – univerzalni za baš sve ljudske kulture.

Nagon da volimo svog partnera ostaje isti, bez obzira na to da li je naša porodična zajednica monogamna ili poligamna, nuklearna ili proširena, slobodna ili ugovorena, moderna ili tradicionalna, heteroseksualna ili homoseksualna.

Ne postoji ništa netradicionalno u – ljubavi.