Starlete u filharmoniju!

Šta bi dežurni moralisti, kulturnjaci i ostali fini ljudi Srbije rekli na ovakvu pop ili turbofolk numeru na nacionalnoj frekvenciji? Ukoliko bi je, na primer, kolektivno pevala gospoda iz rijaliti šoua tipa „Parovi“ dok tresu zadnjicama? Ili, o užasa, „naša deca“ po gimnazijama i stručnim školama? Da li bi to bio primitivizam i prostakluk, lascivni kič i psovački šund, famozni „poremećeni sistem vrednosti“, te indikator sunovrata morala i svekolike propasti? „Skandalozni i neprimereni sadržaj“, rečima ministra Tasovca možda? Jer, ova pesma (kanon) je napisana 1782. godine u Beču, kao „Leck mir den Arsch“ (doslovno: „Poliži mi guzicu“) i zavedena je kao K.233/382d. A autor i muzičar se zove – Volfgang Amadeus Mocart. Ima na JuTjubu. I, nije za svakoga.

A „Nije za svakoga“ je i najnovija propagandna i/ili marketinška kampanja Beogradske filharmonije. Iste one što upravo strastvenog skatologa Mocarta navodi kao trajnu inspiraciju i koja ga uredno izvodi po svojim svirkama. Ali i koja se još jednom, nakon one uvredljive „Hvala što ne dolazite“ akcije, poslužila jeftinim elitizmom i kultur-rasizmom. Jer, svojom porukom i motivom praziluka na partituri, ideja iza ove kampanje upravo je u jasnom odvajanju „elite“ i „mase“. Što oni koji aplaudiraju kampanji, očigledno operisani od blama, ni ne kriju. Jer elita je važna, ona mora da ima svoj glas, ona je ta koja tera društvo napred i sve tako – što zaudara mnogo više od praziluka pod zubom ili plombom. A to je ono što je prvoklasni društveni skandal, bar za instituciju bogato finansiranu iz budžeta i za kampanju plaćenu iz džepova svih nas prazilučkih obveznika. Posredi je izraz odurne zamisli zakuvane od strane konzervativnih, rasističkih i antidemokratskih teoretičara s kraja 19. i početka 20. veka poput Gobinoa, Špenglera i Le Bona. I koju su zatim u praksi uredno sprovodili fašisti. Na primer, Musolini je Le Bonovu „Psihologiju gomile“, tu Bibliju sociopolitičkog elitizma, navodno držao pored kreveta, a Hitler i Gebels su istu obilato koristili za svoju propagandu. I sami termini „visoka“ i „niska“ kultura zapravo potiču iz frenologije, pseudonaučne discipline koja je merila visoka i niska čela kao indikatore inteligencije i rasne čistoće. I tako beše sve dok ove grozne ideje Sovjeti i ostali Saveznici, srećom, nisu poslali na deponiju učiteljice života. Zašto je sada recikliramo po svojim koncertnim dvoranama?

Filharmonijsko „Nije za svakoga“ je, s jedne strane, otkriće tople vode ili rupe na saksiji. Jednako tako „nisu za svakoga“ ni šutka na pank svirci, ni lomljavina čaša i escajga na Sinanu Sakiću. Niti su „za svakoga“ matori bluzer iz delte Misisipija, crn kao telefon, kad jadikuje u akustičnu gitaru, ili Marina Abramovič kad je publika seče noževima, priključuje na strujna kola po Gugenhajmu ili šta joj već radi. Međutim, inkorporiranjem sirotog praziluka u ceo taj imaginarijum, Filharmonija poručuje da su jedni kulturni izbori – i njihovi odabirači – bolji od drugih. I da tako mora i treba da ostane. Drugim rečima, poenta je u samozaljubljenom i malograđanskom šašoljenju testisa redovnim posetiocima koncerata klasične muzike. Komično bednom, pretencioznom, „pokondirenom“ (Stefan Aleksić) i „pasivno-agresivnom“ (Mihailo Tešić) dodvoravanju samima sebi kao posebnim, uzvišenim, kulturnijim, belim i čistim. Na tom su užetu Evropa i svet već visili. A oni koji su istinski progresivni su ga odavno prozreli i napustili.

S tim u vezi, ovom sociologu i kolumnisti nešto nikada nije bilo sasvim jasno. Kako to da je „elite“ uvek malo, a „mase“ mnogo, ali i da ko god nešto zine na temu „elite“ i „mase“ – uvek ispadne da je on ili ona baš ta elita? Nekulturnih i neukih „širokih narodnih masa“ ili Njegoševe „stoke grdne“ uvek je tušta i tma – ali dotične niko nikada nije video niti čuo da se zauzmu za svoju stvar. Jer ako otvorimo novine, kao i njihove dežurne internet komentatore, deluje da ima više kritičara svekolike nekulture, rijaliti programa, opscenosti i turbofolka – nego njihovih konzumenata. Imamo li mi to više kulturnog ili običnog naroda? Elite ili mase? I ko su onda ti prazilukaši? Da li su to i Volfgang Amadeus Mocart (ili Viljem Šekspir i Džejms Džojs) sa svojim stihovima i pesmama o guzicama onda?

 Stvari stoje sasvim drugačije: društvo i svet se naprosto ne dele na elitu i masu. Već ih čini amalgam ljudi veoma različitog porekla, klasnog položaja i kulturnog ukusa. Zbog toga je fikcija o nekakvoj jedinstvenoj kulturnoj i urbanoj eliti koja uživa u filharmoniji zapravo samo druga strana istog i jednako podlog novčića na kojoj je i mit o pravovernim, dobrodušnim i neiskvarenim srpskim seljacima iz vizija nekakvog Radoša Bajića. Ili varijacije na temu. Drugim rečima, ono što marketing Filharmonije uporno ne skapirava jeste da se ovakvim akcijama približava onima od kojih želi da se odvoji, perpetuirajući isti netačni, dualni i odvratni mit.

Ali nije to ništa novo – sociolog Pjer Burdije je u sjajnom delu „Distinkcija: društvena kritika suda o ukusu“, inače jednoj od deset najuticajnijih knjiga iz sociologije u 20. veku, još pre 35 godina bio ustvrdio i dokazao tu stvar. Da su imućni oni koji određuju dominantni kulturni „ukus“ društva, uključujući tu i razliku između „visoke“ i „niske“ kulture. Kao i da su, u svom ukusu, suštinski zainteresovani jedino da se odvoje od ukusa nižeklasnih. Koji se zatim trude da ga imitiraju, dok im ovi prvi namerno izmiču, i tako u krug. Za njega, u pitanju je svojevrsno „simboličko nasilje“ koje reprodukuje klasne odnose. Drugim rečima, razdvajanje „estrade“ ili „popularne“ od „visoke“ kulture zapravo je ništa drugo osim prikrivene podele na bogate i siromašne. Uz podršku iz budžeta, u našem slučaju. Uostalom, danas najveća imena pozorišta, opere, baleta i klasične muzike, od Šekspira, preko Mocarta, do Čajkovskog i Verdija, svojevremeno su bili školski primeri estradnih spisatelja i muzikanata. I uživali su u tome, kao i njihova narodna publika. Šekspirovi komadi svojevremeno su reklamirani poput holivudskih blokbastera – kao spektakli ispunjeni nasiljem, seksom, melodramom i specijalnim efektima. A Mocart beše i cirkuzant koji se „Pinkovih zvezdica“ ili sličnog rijalitija za decu i njihove tetke ne bi postideo. I sve ovo ne govori ništa loše o njima, naprotiv, već o nama koji podlim pozivom na uzvišeni estetski ukus zapravo zguza nutkamo – klasu. „Distinkcija“ umetničkog ukusa služi da bi zacementirala nejednakosti u društvu. Šatro „nerazumljivost“ („Nije za svakoga“) i uzajamna averzija između proizvoda navodno „visoke“ i „niske“ kulture, samo je izraz interesa vladajuće klase. Ali kulturnjaci iz filharmonije očigledno ne čitaju Burdijea.

S druge strane, oni bi morali da znaju bar to da najkvalitetniji kulturni program zapravo prevazilazi kulturne, rasne, klasne, etničke, zavičajne i ostale razlike. Mocart je Mocart zato što se u njemu uživa i na koncertu filharmonije, ali i na melodiji zvonjave mobilnog telefona. Šekspir se od 1950-ih godina do danas izvodi besplatno, za narod, u Central parku u Njujorku. Postoji i festival „Bah u podzemnoj železnici“, kada muzičari za džabe sviraju Bahova dela po metro stanicama širom sveta. Najvrednije stvari jesu i treba da budu za svakoga. Ali, ne moramo ići daleko, odnosno dovoljno je samo da pogledamo u svoje zapušteno dvorište i u njemu raspuštene Domove kulture. U teškom periodu izgradnje nakon rata, između 1946. i 1950. godine, broj kulturnih centara u Socijalističkoj Republici Srbiji dostigao je 1450, sa namerom da se dostigne cilj od 1600 Domova kulture. U pitanju su (bili) specifični objekti namenjeni malim gradovima i selima iza koje je stajala briljantna emancipatorska, modernizacijska i progresivna ideja: ona o stvaranju i podsticanju kulturnih potreba svih građana. Uzgred, bio je to koncept koji je osmislio, pokrenuo i globalno izreklamirao pisac, antifašista i egzistencijalista Andre Malro, prvi posleratni ministar kulture u Francuskoj. A već na početku 1960-ih, Jugoslavija je bila vodeća država u svetu po broju kulturnih centara.

Dakle, umesto kulture koja je elitna, centralizovana, zatvorena i konzervativna, Domovi kulture su predstavljali polivalentne, difuzne, deetatizovane, demokratske i, zapravo, prosvetiteljske prostore u kojima se podstiču lokalni angažman i stvaralaštvo. Komunikacija, edukacija i istinska emancipacija. U njima su bile ušuškane čitaonice, biblioteke, amaterska pozorišta, muzičke, horske, folklorne i tamburaške sekcije, bioskopske sale, večernje škole, radnički univerziteti i, naprosto, kultura na koju svako ima pravo da je stvori i/ili u njoj uživa. Šta se dogodilo pa ovim prostorima pristupamo sa toliko cinizma? Domovi kulture bili su izraz zainteresovanosti države za kulturu i blagostanje svih svojih građana. Dok na drugoj strani, imamo jednu „Hvala vam što ne dolazite“ i „Nije za svakoga“ kulturnu politiku koja se reklamira kao nešto provokativno, kul i šik, a zapravo je zastrašujuće anahrona, politički reakcionarna i društveno opasna. Ne pristajmo na to. I zato: starlete u Filharmoniju ili kultura narodu! To jest, Mocartovim rečima – poljubite mi guzicu. Iz koje viri praziluk, naravno.