Međutim, iako je istorijski naziv današnjeg Zrenjanina bio (Veliki) Bečkerek, za lokalne tajkune i beogradske akademike je i to nekako previše „bečki“ i „austrougarski“, što samo znači premalo „srpski“. Zato se sugeriše naziv Petrovgrad, koji je Zrenjanin kraljevskim ukazom nosio dugotrajnih i posve tradicionalnih šest godina. Dakle, od 1935. do 1941. godine, odnosno do fašističke okupacije od koje su Zrenjanin oslobodili, gle čuda, drugovi i drugarice partizani izvesnog Žarka Zrenjanina. I da, nazivi gradova se ponekad zaista menjaju kada u grad pristignu novi vladari i osvajači. Tako je Konstantinopolj postao Istanbul, Novi Amsterdam je postao Novi Jork (NJujork), a Bombaj je postao Mumbaj. Uzgred, priča o Mumbaju je tu posebno ilustrativna, jer se promena naziva ovog grada dogodila 1995. godine, kada je na vlast u Indiji došla izvesna desničarska i nacionalistička hinduistička partija Šiv Sena. Za njih, „Bombaj“ je bio tek iskvareni engleski naziv za „Mumbaj“ (dodeljen po hindu boginji Mumbadevi) i neželjeno nasleđe britanske kolonijalne uprave. A koje to neželjeno nasleđe žele da izbrišu zrenjaninski desničari i nacionalisti? I kome to, i pobogu i dođavola zašto, može da smeta (Žarko) Zrenjanin?

Jer, Žarko Zrenjanin je bio besramno hrabri učitelj iz jedne siromašne seljačke porodice. Koji je još 1920-ih organizovao kurseve opismenjavanja za svoje sunarodnike, osnivao narodne biblioteke po banatskim selima i otvorio narodni univerzitet u rodnom mestu. Pristupio je komunistima 1927. godine i napravio ilegalnu štampariju, zbog čega je 1933. godine uhapšen i osuđen na tri godine robije samo zbog partijske pripadnosti (pa je štrajkovao glađu boreći se za prava političkih zatvorenika). Hapšen je i mučen i posle toga, između ostalog i u zatvoru u Zrenjaninu, pardon, „Petrovgradu“. A kada je izbio rat, taj isti Žarko Zrenjanin „Uča“ je organizovao ustanak i oslobodilačku borbu protiv okupatora u Banatu i Vojvodini. Neumorno i gotovo filmski je stvarao partizanske odrede, planirao taktike i izvodio oružane akcije, zbog čega ga je Gestapo prozvao „crveni general“. Opkoljen je 1942. godine od strane čak oko 700 fašista i domaćih izdajnika u jednom selu pored Vršca, i presekao ga je mitraljeski rafal u jurišu iz tog obruča. Proglašen je narodnim herojem dve godine kasnije. Dakle, zašto nekome smetaju takvi ljudi, oslobodioci i heroji?

Ili to možda (i opet zašto?) smeta „komunističko“ nasleđe, odnosno posleratni period kada je Zrenjanin doživeo svoj procvat i bio jedan od industrijskih i privrednih centara Vojvodine i Jugoslavije? Kada su na desetine hiljada Zrenjaninaca i Zrenjaninki radili, samoupravljali i samim tim upravljali svojim sudbinama? A „Dijamant“, „Jugoremedija“, „Mlekoprodukt“, „Begej“, „Šinvoz“, „Metalac“ i ostale zrenjaninske fabrike nešto značile i valjale? Aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma Miroslav Samardžić je ispravno primetio kako nova srpska buržoazija, mahom politička klasa, potiskuje antifašizam kako bi obeshrabrila svaki potencijalni otpor postojećim društvenim, ekonomskim i klasnim nepravdama. Dok sociolog Todor Kuljić istovremeno i blistavo ukazuje na to da nazivi Zrenjanin i Petrovgrad impliciraju sasvim drugačije društvene vrednosti: republiku, svetovnu državu, multikulturalizam i antifašizam, sa jedne strane, nasuprot monarhiji, klerikalnoj državi, etničkoj čistoći, i antiantifašizmu, sa druge. I zato ovo nasleđe mora da smeta, posebno ako je sve što je nacionalistička kontrarevolucija donela Zrenjaninu – voda zatrovana arsenom, i to već najmanje petnaest godina. Što je, uzgred, duže nego što je Zrenjanin bio Petrovgrad. Možda da ga preimenujemo u Arsengrad?

Ali, sve to ne bendaju nacionalisti zatrovani istorijskim revizionizmom, ravnogorskim četništvom i virulentnim antikomunizmom. Oni od toga dobro žive, pa imaju novca za vodu iz flašice iz hipermarketa. Jer, baš kao i spomenuti Konstantinopolj, Novi Amsterdam i Bombaj, i Zrenjanin, Vojvodinu i Srbiju su još devedesetih zaista bile osvojile neke nove vlasti. U našem slučaju, bili su to etnonacionalisti sa izlivom Velike Srbije u mozak, a koji usput ubijaju i mrze gradove. Najavljeno preimenovanje Zrenjanina proizvod je (jedne te) iste gnusne i zločinačke političke matrice koja je ubijala i Vukovar, i Sarajevo, i Dubrovnik. A i promena imena grada je simboličko ubistvo, i to kako antifašista, tako i samog grada. Zato ne iznenađuje što su među zaljubljenicima u „Petrovgrad“ mahom štovaoci lika i zlodela Radovana Karadžića i Ratka Mladića čiji je odgovor na grad bio – „tuci“, „sprži“ i „raspameti“. Uostalom, i Mladić je bio uhvaćen u selu Lazarevo, u zrenjaninskoj opštini. S tim u vezi, ako se u Beogradu ozbiljno i bez blama predlaže spomenik Slobodanu Miloševiću, hajde da budemo iskreni prema sebi i svojoj sociopolitičkoj stvarnosti, i da prosto preimenujemo Zrenjanin u „Slobodan Milošević“, te da već jednom završimo sa tim revizionizmom? „Zrenjanin“ za koji se borio Žarko Zrenjanin značio je i to da prirodna i privredna bogatstva zrenjaninske opštine budu u vlasništvu bečkerečkih seljaka i radnika. Ako smo tu stvar već bili o(t)pisali kao komunističku i judeomasonsku zaveru usmerenu protiv srpske nejači, svetinja i ostalih ognjišta, a sve u ime jednog jeftinog i uskogrudog nacionalizma, šta je onda još jedan grad i njegovo ime u ličnom dokumentu i posve digitalnom izvodu iz državljanstva?

Ali, s druge strane, da li ćemo zaista dozvoliti ovu egzekuciju Zrenjanina i novo streljanje zrenjaninskih antifašista u ime podgrejane ideologije krvi i tla? Uostalom, nije li baš etnonacionalistička matrica ta koja se šatro narajcava na slavne pretke iz istorije? Pa ima li većih heroja od banatskih, vojvođanskih i srpskih boraca za slobodu od fašizma, tog najvećeg zla 20. veka? Ukoliko toliko želimo utešni pogled u slavnu prošlost, ne trebaju nam ni Nemanjići ni Karađorđevići. Sasvim su dovoljni drugovi i drugarice partizani. Jedna generacija sumasišavše hrabrih, plemenitih i tragičnih figura koje su, prvo, oslobodile ovu nesrećnu zemlju od okupatora i, drugo, postavile osnovu za nezapamćeni društveni razvoj i napredak našeg društva u budućnosti. Hm, možda nam toliko smetaju zato što, negde duboko, znamo da su bili toliko mnogo bolji ljudi od nas samih? Jer, isuviše su nam istorijski blizu da bismo ih ignorisali, a opet su od nas isuviše različiti da bismo ih mogli tolerisati? Ili to zaista samo čuvamo ovaj korumpirani sistem odvratnih političkih privilegija i beskrupulozne klasne eksploatacije, a čiji je precizni izraz upravo u kratkom periodu lažnog sećanja kada je Zrenjanin bio nekakav Petrovgrad? Ma, Sunce vam žarko, vratiće se neki novi Zrenjanin Žarko.

Najzad, Zrenjanin – grad, kao i Žarko – je i simbolički važan, zato što je upravo u Zrenjaninu od 1941. godine (tada iznova preimenovanom u Veliki Bečkerek) bilo sedište nemačke okupacione vlasti za Banat. A upravo iz Zrenjanina je delovao i zloglasni i krvoločni policijski komandant Juraj Špiler (za one sa jeftinijim ulaznicama: famozni „Šicer“ u „Salašu u malom ritu“), najveći ratni zločinac u Banatu, a kojeg su se (zbog njegove svireposti) gnušali čak i mnogi Nemci. U zrenjaninskoj ulici Cara Dušana bio je i koncentracioni logor kroz koji je bilo prošlo nekoliko hiljada ljudi, dok je odmah nakon okupacije u Zrenjaninu pohapšeno oko 1300 Jevreja koji su deportovani u Beograd i bili odmah pobijeni. Međutim, u gradu i u celom Banatu istovremeno je delovao i snažan antifašistički pokret otpora koji je organizovala Komunistička partija Jugoslavije. A u kojem se ističu istinski heroji naših naroda i narodnosti kao što su Sonja Marinković, Servo Mihalj, Stevan Jovanović Stevica, Ruža Šulman, Vladimir Kolarov Koča, Olga Ubavić, Žarko Turinski Arsa (koji je, uzgred, pokušao atentat na spomenutog Špilera) i mnogi, mnogi drugi. Ta ista Sonja Marinković streljana je u tom istom Zrenjaninu 1941. godine. Ali, nije dopustila da joj pucaju u leđa, već se bila okrenula i svojim ubicama poručila: „Pucajte, ovo su komunističke grudi!“. Naprosto, preimenovanjem Zrenjanina, iznova se puca u oslobodioce i heroje. Da li ćemo mi tome okrenuti leđa?