Svet iz drugog ugla

 I jedni i drugi evoluiraju mehanizme kako da upropaste jedni druge na sopstvenu korist. Kao što su paraziti neprijatelji njihovim domaćinima, i domaćini su, sa svojim odbrambenim sistemima, neprijatelji parazitima. Biljojedi su neprijatelji biljkama, ali, sa svojim trnjem, tvrdoćom i otrovima – i biljke su neprijatelji biljojedima. Najnoviji novi virus jeste neprijatelj čovečanstvu ali, isto tako, čovek je sa svojim odbranama i zaštitama, kao i svojim mozgom koji proizvodi „Tamiflu“ – neprijatelj tim virusima. Pravila igre su ista za sve: cilj je preživeti i cilj je razmnožiti se. Učiniti da sopstveni geni traju u večnost. I zebre i lavovi, i ovce i crevni metilji, i trave i krave, i ljudi i virusi, bazično, imaju iste ciljeve na žurci koju nazivamo priroda.

Cinično i posve grozno je reći nekome ko boluje od gripa da nisu mikrobi ti koji su krivi, te da oni samo žele da prežive i razmnožavaju se kao, uostalom, i mi sami. Da kada želimo da zadivimo devojke automobilima i umetnošću radimo manje-više istu stvar kao i virusi kada nas teraju da kijamo i curimo na sve strane i unaokolo. Ljudi i virusi su nužno u konfliktu i pacifizam po tom pitanju nas neće daleko odvesti. Čak ni profesionalno amaterski zaštitari biljaka i životinja u svoju zaštitu ne uzimaju mikrobe, iako su i oni živi svet poput foka, činčila, kuca i maca. I u toj nedoslednosti nema ničeg naročito problematičnog. Međutim, jedno distancirano i objektivno posmatranje stanja stvari može nam pomoći u objašnjenju celog fenomena, pa i u borbi protiv dotičnog.

Jer, iz cele ove izvrnute storije moguće je naučiti i važnu političku lekciju. I učiniti napor ka uništenju različitih centrizama. Kao što zebre ne vidimo kao neprijatelje lavova, i sami sebe tako često ne vidimo kao neprijatelje drugima. Naše blagostanje nam je isuviše blisko i intimno da bismo ga smatrali neprijateljskim. Videti sebe kao agresora posebno je teška slika. Teška poput slike snajperista iznad Sarajeva ili tenkova po kosovskim selima. Na sam pomen sopstvenog neprijateljskog delovanja postajemo emotivni, relativizujemo i žmurimo.

Na isti način moguće je interpretirati i nedavne polemike između pojedinaca iz Liberalno-demokratske partije (LDP) i pojedinih medija poput Peščanika ili ovog dnevnog lista. Suprotno svim pacifikatorskim preporukama, nije na odmet posmatrati aktere u toj igri kao međusobne neprijatelje. To jest, posmatrati same sebe kao neprijatelje drugoj strani. Interesi jednih razlikuju se od interesa drugih i nije strašno prepoznati to. Kritička oštrica koja treba da krasi medije nužno je u sukobu sa političkim partijama, ponajpre kada se ove približe vlasti. Kao što je i neobično i pogrešno da političke partije budu besramno blagonaklone prema medijima, razumevajući ih kao sopstvene servise. Ovakva konfliktna vizija društva ili odnosa između političkih aktera znak je zrelosti i ozbiljnosti tih aktera. U pitanju je nešto što valja pozdraviti, a ne kritikovati.

Lavovi i zebre nalaze se u evolucionoj trci sličnoj trci u naoružanju tokom hladnog rata. Svako blago poboljšanje neke karakteristike zebri iniciraće poboljšanje među lavovima. Brže noge jednih posredno će formirati veće šape drugih, a bolji sluh jednih, oštriji vid drugih, ili već tako nešto. Majka Priroda je jedna nezainteresovana tetka. Njoj je potpuno svejedno, ona ne navija, ne simpatiše i ne bodri u toj igri. Međutim, rezultat je fantastičan, koja god strana da pobeđuje. U prirodi, u pitanju su neverovatne i istinski zadivljujuće karakteristike biljaka i životinja, bilo da je u pitanju kamuflaža, brzina trčanja ili razmnožavanja, oko sokolovo ili ljudski mozak. U političkom životu, rezultat su snažne institucije i snažni akteri procesa koji nazivamo demokratskim. Ili, banalnije, rezultat je obavljanje svoje uloge i svog posla.

Pokušati staviti se u obuću na štikle i mini suknju druge osobe, nezgodno je i groteskno, ma koliko ta osoba bila draga. A pogotovo je neobično uspeti videti sebe kao neprijatelja za druge. Ali, kao što je Robin Vilijams u „Društvu mrtvih pesnika“ (1989) terao svoje studente da se popnu na školske klupe i tako osmotre svet, ovaj postupak nam može pomoći da stvarnost pogledamo iz više uglova i objektivnije sudimo o njoj. A više objektivnosti nikada nije previše.