Tomislavov paradoks

Naime, uzimajući u obzir i starost i ogromnost kosmosa, bilo bi razumno pretpostaviti da je vanzemaljski život relativno uobičajen. Fermijev paradoks, problem ili pitanje sastoji se u sledećem: ako već mnogo šta i teorijsko i činjenično o kosmosu upućuje na sasvim veliku verovatnoću postojanja mnogih vanzemaljskih civilizacija (čak i u našoj galaksiji), onda, dođavola, gde su? Ceo problem se naziva i problemom „usamljene planete“ ili „tihog univerzuma“ (silentium universi). Jer, ako se ne računaju Denikenove budalaštine i lupetanja, prevarantske fotografije rostfraj escajga u vazduhu i pripiti izveštaji o vanzemaljskim sondama u zadnjici ljudi željnih pažnje i analne ljubavi – ozbiljnih dokaza o postojanju i kontaktu sa vanzemaljskim civilizacijama, jednostavno, nema. Dakle, i veličina i starost univerzuma upućuju na to da bi mnoge tehnološki napredne vanzemaljske civilizacije morale postojati, a ova hipoteza nema nijedan jedini jasni dokaz koji bi je podržao.

I, u redu, postoje mnogi i bezmerno interesantni pokušaji odgovora na Fermijev paradoks, dok se pitanje i paradoks slične forme može postaviti u vezi sa sasvim zemaljskom temom.

Na primer, u vezi sa predsednikovanjem Tomislava Nikolića. Jer, uz par inicijalnih gafova, stvarnih ili fingiranih, deluje kao da se Nikolić prilično brzo uhodao u ulogu predsednika i prvog manekena Srbije. Tomislavov paradoks bio bi u sledećem: poznajući njegovo četništvo i šešeljevstvo, izjave, psovke, nedoslednosti, nacionalizam, neotesanost, rusofiliju i Jesenjina, gladovanje, žeđovanje i ostali politički teatar koji ga je pratio – gde je sav taj užas koji se trebao izliti po glavama stanovnika Srbije nakon što dotični zasedne na vlast?

U danima nakon izbora Nikolića, javni prostor je bio ispunjen kretenoidnim opaskama o napuštanju zemlje i gašenju svetala po izlasku, sve do spravljanja zaliha pašteta i mesnih narezaka, odnosno bega od nosača plavih koverti za mobilizaciju, koja je kriptično najavljena u kampanji. Pa je Nikolić teškaški izneverio očekivanja, ispaljujući kontroverzne izjave o potrebi za održivim razvojem, zelenijim energijama, siromaštvima, mirovima u svetu i među ljudima, a i sa delfinima pride. Uz klasičnu muziku na inauguraciji i ćevapima vešto preoblikovanim u kanape. Zatim, poput Fermijevog tihog univerzuma, na delu je sasvim tiha Evropa. Koja se sa novim predsednikom rukuje, pozdravlja i horski izbacuje frazetine, sve sa Hilari Klinton po marginama brazilskog susreta. Dakle, gde su ratovi, gde je embargo, gde je apokalipsa, Tomislavov paradoks odjekuje usamljenom planetom.

Za razliku od Fermijevog, ovaj paradoks je lako rešiv. On pokazuje samo jedno – koliko je lako biti Boris Tadić. Potreban je samo bolji frizer i majstor za odelo, intenzivno-večernja škola engleskog jezika i vežba trabunjanja (i đonizacije obraza) o pridruživanju Evropi, o regionalnoj saradnji, te investicijama i novim radnim mestima. Koja samo što nisu. Uostalom, sve vlade i svi predsednici od 2000. godine naovamo bili su na socijalno podilazećem kursu flerta sa Evropom, ali i flerta sa nacionalizmom i crkvom, Republikom Srpskom i Rusijom. Zašto bi sada bilo naročito drugačije, ako su građani uporno pristajali na to? Svaka je vlast tom neočekivanom i ničim izazvanom kočoperstvu dala svoj lični pečat, ali je suština ostajala ista. I baš zato smo prisustvovali ovom rađanju miša nakon potresa gore.

Rešenje paradoksa je u sledećem: problem Srbije nije personalni, već strukturalni i dubinski. Ovo se pokazalo i odmah po svrgavanju persone koja se odazivala na Milošević 2000. godine. Nešto je trulo u državi srpskoj, i zato nema mnogo veze kada se promeni njen čeoni čovek. Ironično, ali bilo bi sjajno da se zloslutnost u vezi sa Nikolićem na vlasti zaista obistinila, ali za sada nije i verovatno je da neće. Jer ovo rađa puno ozbiljniju zloslutnost: onu o smenjivosti, ali ne i promenljivosti loše vlasti i još lošije politike. Nema tih vanzemaljaca na čiju pomoć i spas možemo računati.