I sve te kritičke opaske ili pak nekritičke apologije promašuju poentu, baš kao što razni asteroidi maše planetu Zemlju u poslednjih par desetina kila godina. Dakle, pitaju se, gunđaju i mrmljaju opozicioni političari, građani i ostali Sapiensi: koliko je zelenila i prateće hortikulture? Ima li hlada? Drvenih klupa? Da li se to osušilo jedno drvo ili nije? Od čega je tačno granitna kocka? Da li je neravna? Koliko je to sve koštalo, i da li je moglo i moralo jeftinije? I da bude ranije završeno? Pa se i žablje i ptičje fotka i tvituje, upoređuju se te pre i posle fotografije, kao na onim prevarnim reklamama za preparate za mršavljenje.

A koga je tačno briga? Da li je zaista najvažnije kako gradski trg – izgleda? Da li je debeo ili mršav, lep ili ružan? Gradski trg nešto je mnogo više od toga. Ono što gradski trg odistinski čini trgom zapravo su – ljudi. I to je ono što upadljivo ne razumeju (beo)gradski očevi i oci.

Šta je tačno trg? Agora, forum, piazza, skver, plošča, place, platz? Strogo urbanistički, gradski trg jeste tek prazan prostor između građevina. Da, uz pokoju žardinjeru, sporadični kandelaber ili klupu tu i tamo, ali u pitanju jeste svojevrsna praznina ili otvoreni prostor. Tada se postavlja pitanje zašto bi jedna takva prostorna ništica i urbana taština praznine uopšte i postojala? Nije li produktivnije i funkcionalnije raspaliti tu automobilski parking, stambenu zgradu ili šoping mol? Ne žele li ljudi da stanuju, šopinguju i parkiraju?

Ovo pitanje deluje nepristojno i sumanuto, ali ono jeste suvislo. Uostalom, da li su gradovi u Srbiji u procesima tranzicije i transformacije u proteklih 30 godina bili dobili neki potpuno novi trg? I zašto nisu? Zbog čega trg nije bio potreban postsocijalističkim gradskim vlastima koje radije samo rekonstruišu i ulepšavaju postojeće? Da bi se na sva ova pitanja odgovorilo, i da bi se izgled beogradskog Trga republike adekvatno procenio, moramo razumeti socijalnu istoriju i društvenu simboliku gradskog trga.

Na arheološkim nalazištima prvih ljudskih trajnih naseobina ne postoje trgovi. Svako domaćinstvo tada se samodovoljno bavilo poljoprivredom u okvirima proširene porodice ili grupe srodnika. I te su kuće naprosto zbijene jedna do druge, bez potrebe za povećim praznim prostorom između njih. Do prvih trgova u civilizaciji dolazi tek usponom – trgovine. Otuda i sama reč: trgovina je na trgu, a pijaca je piazza. Trgovi se pojavljuju tek nakon uspona gradova. Trg je zato neodvojiv od grada kao prostora na kojem se jeretički odvijaju i neke druge delatnosti od poljoprivrednih. I u srednjem veku, trg ili trgovište bilo je mesto u sklopu podgrađa postojećih tvrđava i gradova.

Drugim rečima, sela nemaju trgove. Bar ne u pravom smislu te reči, čak i ako trgovi tamo urbanistički postoje. Društvene aktivnosti na selu i danas se odvijaju po kućama, dvorištima crkava, i specijalizovanim građevinama poput Domova kulture, a ne po trgovima.

Prvi odistinski gradski trgovi pojavljuju se u antičkom dobu. Bile su to agore u Miletu, Atini, Sirakuzi i dr, sa kulminacijom u Rimskom forumu. Agora odjednom više ne znači samo tržnica, već i okupljalište ili skupština. Ovo jesu bila središta trgovačkog, ali i duhovnog, političkog, kulturnog, umetničkog, sportskog i uopšte društvenog života u svakom gradu koji drži do sebe ili koji sa ponosom nosi to ime. Agoriti je značilo javno govoriti, a agorafobija je i strah od otvorenog i javnog prostora. I za omiljenog režimskog sociologa Maksa Vebera, centralni motiv evropskih gradova bio je trg, odnosno tržnica. Ali kao društveni ili socijalni, a ne estetski, funkcionalni ili ekonomski fenomen. Istorijski i sociološki, gradski trgovi su otvoreni prostori na kojima građani (mogu da) obavljaju različite i raznovrsne sociopolitičke aktivnosti.

Kao takvi, oni imaju ključnu ulogu u poboljšanju kvaliteta urbanog života. U pitanju su centri gradskih dešavanja, raskrsnice puteva i čvorovi ukrštanja gradskog stanovništva. Iz ovog društvenog sudara ili ritualne interakcije ljudske životinje oslobađa se specifični društveni elektricitet i pojavljuju se kreativnost, bunt, subverzija i sloboda. Zato su gradovi toliko magnetno privlačni, zato po nemačkoj umotvorini gradski vazduh oslobađa, a sociolog Robert Park razlikuje samo dve vrste ljudi: one koji žive, i one koji još ne žive u gradu.

S druge strane, mnogi današnji gradski trgovi sve učestalije predstavljaju grubu prostornu refleksiju vlasti i režima po državama i gradovima, a ne prostorni izraz aspiracija ljudi i građana. Arhitektura može da ohrabri, ali i da osujeti društveni angažman, aktivizam i borbu. Mnogi gradski trgovi jesu legendarni, kao i nedavni topos ili mesto revolucionarnih prevrata, poput Majdana, Tahrira ili Taksima, ali i demonstracije režimske moći i terora, poput Konkorda, Crvenog trga ili Tjenanmena.

Prefekt Pariza baron Osman, stvorio je legendarno široke i prelepo uniformne pariske bulevare iz šatro higijenskih razloga – a zapravo da bi osujetio svaku pobunu i prateće barikade pod diktaturom cara Luja Napoleona. Jer širokim bulevarom, umesto srednjovekovno uzanim ulicama, komotno može da prođe nekakva žandarmerija za razbijanje građanskog nezadovoljstva.

Zgodno je baviti se izgledom trgova, gradova i gradskih trgova. Gotovo svako ima svoju čvrstorukašku ideju o tome kako da gradovima podari nekakvu arhitekturu reda i poretka nasuprot anarhičnoj urbanoj spontanosti. Sve to bez stvarnog poznavanja onoga šta to grad zaista jeste. A grad je haotična društvena košnica, jato, roj ili rulja. Opisujući Hadson strit u njujorškom Grinič vilidžu, genijalna urbana teoretičarka Džejn Džejkobs blistavo je posvedočila o tome kako gradske pločnike čini jedan urbani ples ili kakofoni balet sačinjen od stalnog pokreta i promene.

Pravi grad čine lokalni kafedžija, piljar, berber, taksista, ulični svirač, ulični prodavac, sporadični alkos i klošar, migrant, student, hipi i japi, panker i hipster, penzioner i aktivista, te komšija i sused pre svega. Grad je zajednica. Ali i zajednica koja se sporadično i po potrebi okuplja na trgu. Oni gradski planeri i urbanisti koji bi najradije ispraznili grad od ljudi, učinivši ga lepim i ulickanim po svojim renderima i maketama – zapravo mrze grad. Baš kao i svi oni koji bi spremno smanjivali buku i gužvu i beton u ime izmaštane ruralne utopije podšišanih zelenih travnjaka nalik na lepo uređena groblja.

Trg je pre svega mesto susreta. I to demokratskog, slobodnog i javnog susreta. Dobri trgovi su iznad svega – društvena mesta. Tzv. treća mesta: ni posao, ni dom. Što ne znači da anonimni stranci na dobrim trgovima nužno moraju da zastajkuju i ćaskaju jedni sa drugima. Ali znači da ljudi moraju da ih koriste kao mesta za susret, druženje, performans, okupljanje, proteste ili tek kuliranje ili otpadanje. Čovekovo urbano iskustvo oblikovano je iskustvom na gradskom trgu. Od matore Grčke do danas, trg je i prostor i platforma na kojoj se građani uključuju u urbani život i angažuju u pitanjima od javnog i ličnog interesa. I zato se postavlja pitanje da li rekonstruisani Trg republike u Beogradu ispunjava ove društvene funkcije? I da li je bio rekonstruisan da bi to činio. Ili možda da bi se svaki javni angažman osujetio?

Najverovatnije, ove dimenzije uopšte nisu ni bile dosegle do mozgića gradskih zvaničnika, urbanista i arhitekata. Nego, daj da bespotrebno renoviramo, ulepšamo i picnemo – i oparimo se usput, jamašno i masno.

Trg bez ljudi nije trg. Koliko god on bio lep ili jok. Gradski trg ne sme da bude prolazište i usputište, već okupljalište. Tako je, i čuveni i prelepi trgovi u Sijeni, Berlinu, Pragu ili Lisabonu jesu lišeni zelenila i goli su kao od majke rođeni. Ali poenta nije u flori, već u ljudskoj fauni. Zato kao fotografski i društveni kontrapunkt beogradskom Trgu republike zapravo treba postaviti – njujorške trgove na betonskom Menhetnu. Vošington skver, Junion skver, Medison skver, pa čak i turistički Tajms skver, trgovi su koji bujaju od života i od – ljudi. Koji se tu susreću, razgovaraju, sačekuju se, sede, leškare, kuliraju, gluvare, žvaću salatu ili burger, voze skejtove, žongliraju, pantomimišu, prose, sviraju, nose transparente, mlate i bogorade protiv države i vlasti. Urbanistički izgled ovih trgova se i ne vidi od rojeva ljudi na njima. Ovo je društveni pejzaž koji zaista može da se nazove urbanim. A kako po tom urbanom pitanju stoje Beograd i Novi Sad? Niš ili Čačak? Sombor ili Subotica? Kragujevac ili Kikinda?

Trg jeste sinonim za grad. I zato je i gotovo potpuno svejedno kakav je tačno izgled rekonstruisanog Trga republike. Da li su behaton ili kamena kocka ovakve ili onakve boje u pedeset nijansi sive, ili da li je stabala deset ili deset hiljada. Gradski trg nije tu da izgleda, već da ga koriste ljudi. Da li ga koristimo? A ukoliko su zelenilo i drvni hlad jedino što nas živo interesuje kad je reč o gradskom trgu – piši propalo.

Jer nisu beton i betoniranje neprijatelji urbaniteta. Već su to urbani planeri hronično oboleli od sociopolitičke agorafobije. Tehnokratske režimlije i prateći investitori koji crtaju grad bez ljudi i koji se akutno plaše trga, susreta, razgovora, okupljanja, kreativnosti i bunta. Gradski trg nije samo estetska ili ekonomska, već i društvena i demokratska stvar. Trg nije samo estetika, trg je i istorija i sociologija. A kad to shvatimo, imaćemo trg po meri gradskog čoveka i – po meri odistinskog grada. Trg bez ljudi samo je još jedna palanka.