Valjda sa namerom da pokažu to „objektivno i faktografsko predstavljanje“ činjenica o sopstevnim aktivnostima. U svojim resorima, ali i van njih.

Zašto sam toliko puta pomenula reč resor? Zato što posle Rasima Ljajića, prva moja pomisao, kada neko kaže resor jeste Aleksandar Vulin. Prvo zato, što je, ničim izazvan zauzeo tri resora, užasno važna za svakodnevni život običnog čoveka u Srbiji (socijalnu politiku, rad i zapošljavanje). Pa pošto mu je i to bilo malo, veći deo svog mandata proveo je komentarišuće susedsku politiku Srbije, unutrašnja dešavanja u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji, ustaštvo i fašizam, žonglirajući između pozicije Vulina ministra i Vulina čoveka. O pojedinačnim ispadima tokom ove faze neću ovom prilikom. A kada se i time izigrao, dokopao se novog resora. Opet po starom dobrom običaju, menjajući svrhu i namenu, ovaj put, ministra vojnog.

Za ovo malo vremena na poslednjoj funkciji, izgleda da je shvatio značaj svoje promocije i više nego što je poželjno. Tako dobismo i njegov lični sajt sa romansiranim biografskim detaljima. Doduše, po mojim kriterijumima nedovoljno da sustigne sada već legendarnu Stanu Božović. Saznali smo puno toga novog o njemu, kao da smo sve ove godine mislili da je on ustvari neko drugi, ne ministar i ne čovek Vulin koje smo jako dobro upoznali.

Mislila sam da nema većeg zla od toga što se socijalnim temama u siromašnoj i devastiranoj zemlji bavi neko koga sa tim povezuje samo lik Če Gevare. Nažalost, kao i mnogo puta do sada, demantovana sam prvom sledećom prilikom. Izgleda da je još opasnije kada ista ta osoba dobije komandu nad resorom bezbednosti. Ogroman prostor za izražavanje raznolikih ličnih frustracija i neostvarenih dečačkih snova, a preko grbače svih nas.

Moja prvobitna namera u vezi sa ovim tekstom bila je da se kroz otvoreno pismo obratim Aleksandru Vulinu. Shvatila sam jako brzo da zaista ne znam kako bih ga počela, kako bih mu se obratila. Poštovani? Gospodine? Neformalniju agresivniju varijantu u obraćanju ne praktikujem ni u privatnom životu, te reših, da se na ovaj način oslobodim svojih ličnih frustracija. Frustracije zbog toga što smo dopustili da se miljenik Mirjane Marković vine do pozicije sa koje će da nam objašnjava da tenkovi i traktori idu u paketu jedni sa drugima. Baš ovih dana kada se obeležava godišnjica Oluje. Frustracije zbog toga što ćemo na krilima populizma progutati priču kako, iako skuplja, takozvana vojna neutralnost jeste najbolji mogući izbor za Srbiju. Frustracije jer šira javnost ne zna da ta neutralnost znači zapravo malo više od gubernije a mnogo manje od nezavisnosti. Frustracije jer se obavezni vojni rok vraća na mala vrata, upakovan u mašnu građanske solidarnosti u vanrednim situacijama. Frustracije zbog….dugačka je ta lista koja se aktivira na pomen Aleksandra Vulina

Ne znam čime je ovaj čovek zadužio Aleksandra Vučića. Ovolika moć se ne dobija slučajno. I pored sve njegove „netipične pojave i harizme“ (da, frustrirana sam i što na svom objektivnom sajtu piše faktografske hvalospeve o sebi). Čak i svi glasači SNS-a znaju da sve što izgovori bilo ko od ministara jeste samo jedan od brojnih alter ega jednog čoveka. U Vulinovom slučaju to možda ima i dodatnu dimenziju, zbog istih imena i istih inicijala. Možda je to objašnjenje, zapravo. Možda jedan drugom tepaju sa: Aleksandre Veliki, ko će ga znati…

U svakom slučaju, čija god zamisao je da, dok onaj moćniji Aleksandar altruistički poziva na dijalog, ovaj drugi sprema naciju za rat, taj mora da zna, da je takvo stanje dugoročno neodrživo. Ovde bi sada po logici došlo mesto za onaj, puno puta rabljeni Čerčilov citat o mogućnostima laži, ali ne volim da se koristim njime, pa preskačem. Vrlo brzo ćemo videti da li bajka Aleksandrija ima srećan ili tužan kraj po građane Srbije. U međuvremenu, zamolila bih ovog sada ministra Vulina, da pita Vulina čoveka  da onako čovečanski pita Vučića: dokle više?