Tako je izgledao početak razgovora o balkanskoj jutjub sceni u okviru programa prvog dana BalkanTubeFesta.

Sa jedna strane publika, a sa druge scena na kojoj su četiri lejzi beg fotelje. Četiri mlade osobe srednjoškolskog do rano fakultetskog uzrasta se pojavljuju uz prateći kolektivni vrisak. Jedna od njih uspeva da nadgovori masu i kaže: “Ukoliko se ne smirite, mi odlazimo!”. U sali tajac.

Prisustvovala sam do sada velikom broju skupova sličnog formata koji se nazivaju: okrugli stolovi, tribine, konferencije. Moderator razgovara sa uvodnim panelistima, a nakon toga se prelazi na interakciju sa učesnicima. Ovo je isto to, samo malo drugačije, ali je pažnja publike na nemerljivo višem nivou. Ne znam da ponovim izraz koji su organizatori koristili za one delove programa BalkanTubeFest-a koje bih ja nazvala sesijom, a ne znam ni koji naziv koriste za osobu koja moderira razgovor. Ali znam da sam tog dana u Sava centru po prvi put shvatila suštinsku razliku između nas- digitalnih došljaka i naše dece- digitalnih urođenika (ovi izrazi su u američkoj literaturi prisutni od samog početka ovog veka). Uticaj koji idoli imaju na digitalne urođenike, u ovom uzrastu prevazilazi sve mogućnosti onih kojima smo se divili u njihovim godinama. 

Verujem da nema roditelja, nastavnika, vaspitača, koji barem jednom dnevno ne prokomentariše način na koji se današnja deca obrazuju, kako razgovaraju, količinu vremena koju provedu uz različite ekrane. Očigledno je da je jaz koji postoji između današnjih roditelja i dece daleko veći nego što je to bio slučaj sa nama i našim roditeljima. I sama sam kao roditelj često u dilemi kada god počnem da razmišljam o tome. I često preispitujem svoje kompetencije, analiziram dečija ponašanja i postupke u tom kontekstu. Sve u  svemu, trošila sam puno vremena, a  da ne dođem do konkretnog odgovora da li je ili ne ispravno izlagati ili ne izlagati decu digitalnim sadržajima.

Kada poredimo međugeneracijske razlike sada i pre 20-30 godina, zaboravimo da su i efekti tehnološkog razvoja civilizacije višestruko različiti tada i sada. I možda u tome i leži odgovor. Sa ovim stepenom razvoja, ne znamo kako će svet izgledati za 30-50 godina. Prva generacija tzv. digitalnih urođenika sada je već na fakultetu. Ne znamo ni kakvi će biti sveukupni efekti njihovog razvoja imajući u vidu činjenicu da je njihovo prirodno okruženje digitalno – od televizije, preko računara i interneta pa do gugla i mobilnih aplikacija. Naše prirodno okuženje je drugačije i mi se prilagođavamo promenama. Neki teže, neki lakše. A našu decu posmatramo prema parametrima iz upravo tog drugačijeg, našeg prirodnog konteksta. I tu nastaje, kako bi omladina rekla – bag.

Zakoni prirode su jasni. Ko ne evoluira, nestaje. Naša roditeljska uloga u ovakvom okruženju naše dece takođe mora da trpi transformaciju. Inače će izgubiti svoju važnost i autoritet. Takođe ne mislim da je potpuno ignorisanje svega što se oko naše dece dešava svrsishodno, jer će deca naći način, onda kada nam nisu na oku, da sama zadovolje svoje digitalne potrebe. A to tek može biti opasno, jer je virtuelno okruženje, prepuno opasnosti, ukoliko deca ne znaju pravila ponašanja. Baš kao i realno, samo sa drugom vrstom izazova.

Zato je moj konačni odgovor: DA digitalizmu i DA novim formama komunikacije, ali uz nadzor i kanalisanje zadovoljavanja digitalnih potreba.  To zahteva dodatno vreme i pojačanu pažnju, ali roditeljstvo je samo po sebi stalno balansiranje između sopstvenih i dečijih potreba. Umesto da vreme gubimo na iščuđavanje nad terminima kao što su: Yasserstain, Kovalska, Zvoganj itd., bolje da razmislimo o tome kako se novi načini komunikacije i ovi autoriteti mogu iskoristiti da decu usmerimo ka odgovarajućem vrednosnom sistemu, istaknemo značaj stalnog učenja i razvijamo njihovu kreativnost . Na kraju, te osobine su na ceni čak i van virtulenog sveta.