Navučen na Informer, Alo, „Zadrugu“ i „Parove“, narod Vam (u većini slučajeva), slepo veruje – i ne uviđa jednostavnu činjenicu da je neoliberalni Eldorado u stvari pogubno mesto za život običnog smrtnika. To jest, da neoliberalni Eldorado u Srbiji danas, zasigurno znači Orvelovu Okeaniju u Srbiji sutra. (eksploatizam, klijentelizam, nepotizam, tržišni fundamentalizam, rijaliti-primitivizam, konzumerizam, defetizam, konformizam…) Ali, krenimo redom.

Pročitao sam, gospodine premijersedniče, sa stanovitim zanimanjem esej koji ste u specijalnom izdanju Blica (16.09.2017. str. 52-53), napisali na temu: „Srbija u 21. veku“. Čega sve tu – u eseju pod amblematičnim nazivom „Pripremite se, borite se i radite za sadašnjost“, nije bilo – od hašiša, opijuma i vanzemaljaca, preko Grdelice, pa sve do Fontane i prljavih klozeta… No, sve su to sastojci koji čine jedno elokventno publicističko štivo vredno čitanja uz subotnju kaficu. Pa i pored toga, još uvek sam u nedoumici – da li ste esej pisali kao pravno lice, ili pak, kao fizičko?

Stoga sam (eto) ugrabio parčence slobode da javno, kao građanin pokorni ove zemlje, prokomentarišem delove iz Vašeg esejističkog čeda.

Vraćajući nas „na tren 100 godina u prošlost“, kako bismo videli „šta smo planirali, sanjali i hteli te 1917. godine“, Vi pominjete „nesrećnog“ Amedea Modiljanija, predstavljajući ga čitaocima kao „najtalentovanijeg ovisnika o hašišu i opijumu kojeg je svet upoznao!“ Čemu, pitam se, ovakva (dis)kvalifikacija velikog umetnika? Da li ste, gospodine premijersedniče, svesni činjenice da su Vaši najverniji sledbenici svakodnevno prikačeni na spoznajni „trafo“ Informera, „Parova“ i „Zadruge“, i da nikada nisu čuli za Modiljanija, te da će nakon čitanja Vašeg eseja o Srbiji u 21. veku, steći pogrešnu predstavu o tom čoveku – kao o najtalentovanijem narkomanu u istoriji ljudskog roda.

S druge strane, pominjanjem Dišana i njegovog umetničkog dela „Fontana“ (pisoar) – „nagovestio bolje nego iko šta će čovečanstvo samo sebi da uradi, u stalnim pokušajima da od sopstvene istorije napravi prljavi klozet“, Vi na najbolji način potkrepljujete tezu koju sam svojevremeno postavio u jednom tekstu, kritikujući izmeštanje Tucovića sa Slavije i instaliranje raspevane Fontane, koju sam tada (takođe) usporedio sa Dišanovim pisoarom. Ali, manimo se klozetskih pitanja i pređimo na vanzemaljce.

Napisali ste, gospodine premijersedniče (po meni) najmisteriozniju rečenicu u čitavom Vašem eseju o Srbiji u 21. veku: „Iste 2017. godine čovečanstvo se upoznalo sa vanzemaljcima koji mu se, i dan-danas, tako često priviđaju, dokazujući, i na taj način, da su možda, zaista tu, negde oko nas“.

Da nije ovolikog broja zareza, gospodine premijersedniče, pomislio bih da čitam Treće oko – cenjeno glasilo ljubitelja paranormalnih pojava. Ovako, kada sitnu knjigu piše premijersednik ozbiljne države, stiče se utisak kako ista mora posedovati stanovitu težinu. A tada i privid može poslužiti kao dokaz. (Pročitati ponovo premijersednikovu misterioznu rečenicu). Npr. PRIVID pada nezaposlenosti koji može poslužiti kao DOKAZ blagorodnosti stranih investicija.

Ipak, najveće iznenađenje za mene, predstavlja pominjanje velikog američkog pedagoga DŽona Djuia, koga u eseju predstavljate kao čoveka koji se zalagao za „učenje kroz rad“. No, to je pojednostavljeno i krajnje pogrešno predstavljanje ovog humanistički orijentisanog demokrate. Pojednostavljeno, jer se Djui zalagao za sveobuhvatno obrazovanje kao temelj istinske demokratije. Pogrešno, jer se Djui nikako ne može svesti na neoliberalnog pedagoga koji učenike obrazuje za usko stručni rad. A to je upravo ono na čemu oligarhija koju personifikujete istrajno radi. Priprema se, bori i radi za sadašnjost – za svoje novčanike, svoj komfor, za svoju decu koju će školovati na inostranim koledžima, za svoje fotelje, za pokornu masu poluobrazovanih šrafova kojom će upravljati i koju će pritezati… Toliko za danas, gospodine premijersedeniče. Ajd’ zdravo.