Terorizam, smrtonosni virusi, vremenske nepogode, uz to i sporadične invazije vanzemaljaca i zombija, nadvijaju se nad planetom. Zapravo, čini se kako se u različitim pravcima histerično širi jedna medijalizovana istorija koja ipak, uprkos majanskom proročanstvu, neće biti okončana 2012. godine. Uopšte uzevši, događaji su danas u velikoj meri holivudizovani što samo znači da su podložni nekritičkoj relativizaciji. U eri globalne kulture straha ljudi (paradoksalno) sve manje pažnje se poklanja realnim pretnjama. Čak i kada se radi o ozbiljnim temama koje rashlađuju kosti, ljudi bivaju neuobičajeno relaksirani glede njih. Filmovi katastofe poput Emerihove „skrubol komedije“ sa premisama apokalipse odnosno literatura a la proročanstvo starca Milisava, koje publika rado gustira u pauzama Velikog brata, verovatno doprinosi njenoj katarzičnoj nezainteresovanosti za globalne rizike (post)modernog doba. Zbog toga ne treba da čudi što u poslednje vreme tradicionalni jahači apokalipse, sve više poprimaju obličje braće Dalton postajući pre svega popularna zabava za mase. Koga još zanima što polovina čovečanstva živi sa dva dolara dnevno u džepu ili što svake godine nestane preko sto hiljada kvadratnih kilometara šumskog pokrivača kada se to ionako, iz perspektive prosečnog konzumenta medijskih slika, dešava samo na filmu. U najgorem slučaju katastrofa će nas strefiti tek u dalekoj budućnosti, progovara savremeni homo ekonomikus čiji se moralni imperativ: posle mene potop, ustaljuje na vrhu top liste aktuelnih moralnih imperativa. Ipak, stvari se značajno menjaju kada se sa globalnih pređe na lokalne probleme. Rečju, za većinu običnih smrtnika nestabilna svakodnevica u velikoj meri predstavlja apokalipsu u malom. Za sve one koji jedva natežu trista evra mesečno i voze olupine iz osamdesetih, a koji moraju da pribave svu onu prateću opremu za svoje drumske krstarice čije će ih održavanje u ispravnom stanju ubuduće koštati kao svetog Petra kajgana, novi zakon o saobraćaju već sada poprima apokaliptične obrise. S druge strane, nacrt zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu predstavlja apokaliptični košmar za sve strastvene uživaoce nikotinske zanimacije jer će uskoro biti prinuđeni da purnjanje obavljaju isključivo u prostranstvima vlastitih klozeta. Primera ima na pretek i svi oni, kako se čini, potvrđuju tezu da se prava histerija događaja ipak, bodrijarovski rečeno, odigrava na lokalnom nivou. U globalnim okvirima, kao što je već rečeno, krupni događaji bivaju relativizovani. Jedino se još mitologija terorizma žilavo odupire ovako shvaćenoj „teoriji relativiteta“.

Sve u svemu, kada se stvari postave naglavačke ispada da je ekologija najveća kolateralna šteta apokaliptičnih priča današnjice. Od Rimskog kluba naovamo ekološka apokaliptična predviđanja stoje u obrnutoj srazmeri sa kaubojskim pristupom svetskih lidera rešavanju nagomilanih ekoloških problema. Poslednji u nizu ekoloških samita na vrhu, organizovan nedavno u Kopenhagenu kako bi se ljudi u belim rukavicama konačno dogovorili o zaustavljanju daljeg urušavanja globalnog ekosistema, rezultirao je mrtvim slovom na papiru. Da je nešto trulo u državi Danskoj, ponajmanje krivicom Danaca, potvrdili su sami učesnici samita koji su nakon iscrpljujućeg višednevnog cenkanja oko procentualnog smanjenja emisije ugljen-dioksida, dogovorili jedino dalji nastavak mantranja o vrlinama održivog razvoja. Jedinstveni dokument koji nikoga ne obavezuje donet je u atmosferi Dilanove „Teške kiše“ – zvanične himne samita. Međutim, ni apokaliptični stihovi legendarnog Robija Cimermana nisu nagnali prisutne delegate da se manu upornog poigravanja sa sudbinom planete. I dok je u isto vreme Džon Kjuzak spašavao svet od potopa u „2012“ a Vudi Harelson tamanio zombije diljem simpatičnog „Zombilenda“, svetska elita se u Kopenhagenu prećutno složila da do ekološke efikasnosti neće doći u skorije vreme. Sve ima svoju cenu, govorio je svojevremeno Sesil Rouds, opaki terminator crnog kontinenta. Po svemu sudeći za one koji rade globalno a misle lokalno cena održivog razvoja je ipak previsoka. Indijska nobelovka Vandana Šiva im iz perspektive onih koji rade lokalno a misle globalno poručuje: tek kada budete oborili poslednje drvo, uhvatili poslednju ribu i zagadili poslednju reku, shvatićete da ne možete jesti novac. Izgleda stoga kako jedinu originalnu apokalipsu danas čini upravo odsustvo svesti o opštem dobru. Kjoto protokol koji je prestao da važi pre nego što je i potpisan ukazuje na to da čovečanstvo ne grabi prema kraju istorije već prema istorijskom kraju svih velikih priča o opštem dobru. „A kad se sve stiša, pašće teška kiša, pašće teška kiša“.

Autor je sociolog iz Beograda