Najpre je Svetlana Ražnatović Ceca, u najboljoj tradiciji uzročnoposledičnih razmatranja Majke Tereze, izjavila sledeće: „Iskreno, da je više vernika bilo bi mnogo više ljubavi na planeti“. Potom se u porti jedne crkve kraj Ivanjice, tokom liturgije a pre paljenja badnjaka, zapodenula kavga međ vernicima koja se ubrzo izrodila u uzajamno makljanje petnaestak afektiranih lica. Zatim se Amfilohije Radović kritički osvrnuo na rad druga raba reformskog Acike Srbina (nešto u vezi sa Kosovom), da bi nakon toga drug rab reformatorski Acika Srbin skrušeno sklopio ruke poput kakvog velikomučenika s namerom da blagougodno odgovori svojemu kritičaru. Ipak, nije izustio ni rečce budući da je patrijarh srpski na vreme priskočio da kratkom ali efektnom besedom ublaži gibanja na sakralnoj levici. „Ljudi mogu da pričaju ovo ili ono, ali mi vidimo koliko se on sa svojim saradnicima bori da sačuva taj najsvetiji deo naše zemlje“…

Neupućenima koji još uvek veruju u mit o odvojenosti države i crkve logično je palo na pamet da patrijarh zapravo govori o Svevišnjem i serafimima. Međutim oni drugi – upućeniji, iz prve su prokljuvili da je glavni akter patrijarhove besede glavom i bradom Tvorac fiskalne konsolidacije nebeske države Srbije (al’ preko grbače ovozemaljskoga naroda). Sam Acika je o patrijarhovoj jutarnjoj besedi čuo tek u pet popodne kada Englezi piju čaj i grickaju keksiće, i gotovo da je pustio suzu – mušku najtežu, što bi rekao Željko Bebek.

Tu se, međutim, pitanja u vezi sa verom ne završavaju. Naime, svaki istinski vernik zna da veru čini ljubav prema bližnjima, kao i razumevanje njihovih urođenih i stečenih potreba, a još više briga o njihovom zadovoljenju posredstvom milosrđa. Tako je, na primer, visoki SPS funkcioner – Antić ovako milosrdno govorio: „Ukoliko iz opozicije smatraju da su izbori za njih dobri, mi smo onda uvek za izbore“.

Iako socijalista u pragmatičnoj duši i (kao da to nije dovoljno) još i pripadnik bivše vlasti (ispada da je svrgao samog sebe odozgore pa onda ponovo popeo samog sebe gore), Antića, kao što vidimo, ispunjava duh hrišćanskog razumevanja za opoziciju, te se stoga rado rukovodi maksimom – ono što je za opoziciju dobro, za vlast je to isto desetostruko bolje.

Gradonačelnik Mali je, s druge strane, opsednut verskim misticizmom čije se izvorište nalazi u vizijama predsednika Republike. Ali se isto tako rukovodi i pravoslavnim principom sabornosti u kombinaciji sa zidarskomalterskom filozofijom neoliberalnih preduzimača. Manje je (veli Mali) važno ko je prvi na listi. Mnogo je važnije šta je urađeno u protekle četiri godine. „Važni su rezultati i sve ono što je vidljivo i opipljivo. Vodili smo se vizijom predsednika Republike i zato danas možemo da pokažemo Beograd na vodi“.

Izuzmemo li maketu od stiropora i dve neomalterisane zgrade u fazi izgradnje, Beograd na vodi apsolutno nije vidljiv – kamili opipljiv. U tome je stanovita nevolja gradske vlasti. Štaviše, gradonačelnik je podlegao vizionarskim racionalizacijama koje se manifestuju u opipavanju neopipljivog. Ali zar su vizije opipljive? I zar Marks nije pisao da se sve što je čvrsto obavezno pretvori u dim? (Da, upravo taj dim!)

Tako ispada da će se na martovskim idama birati između dima i zadimljene opozicije, a ne između rezultata i mržnje, kako je nedavno poručio preduzimljivi Acika. Doduše, pitanje je vere da li će opozicija savladati dim koji je dezorijentiše u vremenu i prostoru, i da li će ovdašnja vlast priznati da je fiskalna konsolidacija zapravo drugo ime za najveću razliku između bogatih i siromašnih u Evropi? Glupo je nadati se potvrdnom odgovoru u ovom drugom slučaju. Kao prvo, Bugari su odmah iza nas po pitanju razlike između bogatih i siromašnih, što može opasno poljuljati veru ovdašnjeg naroda u napredne reforme. Kao drugo, zar nas nisu odavno učili (a mi slepo verovali) da je bugarska skupština načisto razbucana? Znači, neko nekoga ovde opasno zeki.