Foteljaški bluz

Naime, drug Masa je bratski prepustio pobedu drugu Alonsu, ganuvši do suza sve one koji su mislili da solidarnosti više nema na ovom nepravednom svetu. Ipak, ima je čak i tamo gde je nekada bila glavni začin u etatističkom čorbuljku a gde je, prema procenama brojnih istraživanja, više nema.

Razlika je u tome što u Srbiji solidarnost dobro funkcioniše jedino unutar političke klase, posebno u situacijama kada se njeni pripadnici late zaštite vlastitih interesa. Najnoviji primer solidarnosti ili političkog bratstva-jedinstva predstavlja udarnička odbrana prava na duple fotelje čime su političari-funkcioneri, njih pet-šest hiljada, jasno poručili javnosti da nemaju nikakve veze sa tamo nekim jednodimenzionalnim tipovima o kojima je svojevremeno pisao Markuze, već da pripadaju redu višedimenzionalnih bića kojima viši stepen političke evolucije ne dozvoljava da se bave samo jednom delatnošću.

Mudri Platon je pisao da država valjano funkcioniše jedino kad se svako drži samo jednog posla koji najbolje ume da radi, (sa čime će se docnije složiti i Toma Akvinski), jer kada se istovremeno obavlja više poslova, nijedan ne ispadne kako treba, pa na kraju država trpi. Kod nas je po svemu sudeći pobedila dijametralno suprotna filozofija Lenjina i Staljina prema kojoj je poželjno da društveno-politički radnik, pod uslovom da je moralno podoban i na liniji, obavlja što više različitih funkcija. Tako je u poretku udruženog rada samoupravni supermen istovremeno bio predsednik SOUR-a, direktor OUR-a, sekretar ZUR-a, u slobodnom vremenu i blagajnik saveznog ribolovačkog društva odnosno član upravnog odbora poljoprivrednog kombinata. U tom smislu se talas starih vremena približava, a sa njim i surfing sukoba interesa. Pođe li se od teze poznatih proučavalaca kiča Abrahama Mola i Ludviga Gica da pored kič-predmeta postoje i kič-ljudi odnosno kič-odnosi, između ostalog i kič-politika, onda današnja ljubav političara prema foteljama (foteljaški bluz), predstavlja sa kulturološko-estetskog aspekta ortodoksni kičeraj. Jer, ukoliko je bitna odlika kiča nagomilavanje funkcija (predmet koji je istovremeno tranzistor, lampa, budilnik, kompas i vadičep), tada je i nagomilavanje političkih funkcija kič-odnos, a regule koje ga prkoseći ustavu podupiru, šund literatura.

Stoga inicijativa DSS-a da se oporezuju kič i šund, inače prema sociologu Edvardu Šilsu produkti „brutalne kulture“ (turbofolk, rialiti) i da se tim novcem podmažu amortizeri tzv. rafinirane kulture (opera, pozorište) promašuje metu. Trenutno je političko razračunavanje sa kičom i šundom podjednako besmisleno kao i razračunavanje kulture sa politikom. Gledano iz SF ugla, kulturna politika treba da bude efikasna i jeftina – bazirana na oporezivanju pripadnika političke klase. Nekoliko desetina procenata od poslaničke plate ili od druge odnosno treće fotelje za rafiniranu kulturu, nije mnogo. Pitanje je samo ko bi bio izvođač pomenutih SF radova? Skuplju varijantu predstavlja oporezivanje kiča i šunda unutar „brutalne kulture“, što zapravo želi DSS. To bi značilo formiranje nekakvih povampirenih „sourovskih“ komisija iz Pavićevih serija čiji bi se članovi birali po partijskom ključu i bili adekvatno plaćeni za pažljivo detektovanje kiča i šunda u srpskoj kulturi. Zamislimo scenu: u nekom memljivom podrumu sede članovi komisije, piju kafu i raspravljaju da li treba oporezovati pesmu koja govori o lepotama zemlje, dakle o pašnjacima i bistrim potocima ili onu drugu koja pripoveda o doživljajima izvesne sponzoruše na nekom disko splavu. Nevolja je u tome što su obe pesmice protkane tursko-azerbejdžanskim melosom tako da predsednik komisije do daljnjeg odlaže „predmet“ kako bi se članovi presabrali i natenane doneli odluku, ni po babu ni po stričevima. Najzad, kad se komisija posle duge i konstruktivne rasprave odluči da oporezuje „splavarski folk“, stiže direktiva „odozgo“ (direktno iz partijske baze) koja nalaže da se obustavi hajka na kič i šund dok ne prođu izbori, jer istraživanja javnog mnjenja pokazuju kako je narod opijen rialiti-folkom.

„Kič i psiha masa imaju istu strukturu“, veli teoretičar kiča Ludvig Gic, pa bi partijski borci protiv kiča i šunda, ukoliko žele da budu efikasni, morali da dele slično mišljenje. Ali to bi onda značilo da partije režu granu na kojoj sede. Drugim rečima, narod bi verovatno pao u vatru izborne apstinencije ukoliko bi ostao bez hleba i igara, kao što bi uostalom i političar-funkcioner zaribao kada bi ostao bez multifunkcionalnog pogona? Ostaje jedino pitanje da li bismo izleteli iz plamena krize kada bi foteljaški bluz iz kineskog tranzistora za trenutak prestao da svira?