Kalkulacije po principu šta bi bilo kad bi bilo oduvek su predstavljale sastavni deo svetskih prvenstava i obično su išle u paketu sa maskotama, loptama i komentatorskim biserima. A da je bilo kao što nije bilo istorijat Mundijala izgledao bi nešto drugačije. Da Garinči nije progledano kroz prste ‘62. u Čileu (pocrveneo u polufinalu, FIFA ga pustila da igra finale), Brazilci bi imali titulu manje dok bi se Slovaci i Česi danas hvalili kako su onomad bili prvaci sveta u fudbalu. Naravno, to bi se možda i desilo da su Vava i drugovi igrali vezanih očiju. Da je linijski sudija Tofik Bahramov poništio Hartsov gol u finalu ‘66, Englezi ne bi tako lako osvojili jedinu titulu do sada. Da Bađo u finalu ‘94. nije gađao nebu pod oblake Italijani bi imali titulu više, a Brazilci jednu manje, pa bi skor u titulama između Evrope i Južne Amerike bio na strani Starog kontinenta. (Šta li bi Marčelo Lipi dao u ovom trenutku za jedan promašaj Pirla sa bele tačke u finalu?) Da je Mijatović ‘98. postigao pogodak iz jedanaesterca protiv Holandije možda bismo se upravo sa Hrvatima borili za titulu. Šta bi tek bilo ‘90. da je Buručaga poput Trolja protresao stativu našeg gola? Tada nismo iskoristili psihološku prednost posle Ivkovićeve odbrane Maradoninog šuta sa bele tačke, kao što ni sada nismo iskoristili psihološki momenat Stojkovićevog „čitanja“ Podolskog. Šta li bi tek bilo da se istorija nije ponovila u veoma euforičnom trenutku po nas?

Fudbal je jednostavna igra, poput tablića. U početku mundijalske ere ta se jednostavnost ogledala na terenu u vidu lepršavo-maštovite taktike i golova. Pamte se Leonidasovi i Šekijevi slalomi, goleade Žista Fontena, galop mađarske „lake konjice“. Evolucija najbitnije sporedne stvari na svetu tekla je u obrnutoj srazmeri sa metamorfozom fudbalske lopte, te đavolje kože ispunjene vazduhom, što bi rekao Zvonko Mihajlovski. Naime, lopta je vremenom gubila na težini dok je fudbalska taktika postajala sve teža (za gledanje). Danas „džabulani“ u poređenju sa „topovskim đuletom“ sa prvog Svetskog prvenstva u Urugvaju deluje kao dečiji balon ispunjen helijumom. S druge strane, lakoća igre, lepršavost i maštovitost izgubili su se u pragmatizmu savremenog korporativnog fudbala. Rečju, mundijalski idealizam nekadašnjih asova Kočiša, Garinče, Šekija zamenjen je ogoljenim materijalizmom ovovremenih fudbalskih zvezda koje, pošteno izraubovane neprekidnim igranjem u nacionalnim i evropskim ligama, ne pružaju životne partije u Južnoj Africi. Razlika između asova i zvezda je upravo u tome što kod potonjih noge, osigurane milionskim iznosima, deluju kao prilepljene za travu. U takvoj situaciji bi se čak i Bajro Župić, legendarni Partizanov „kostolomac“, verovatno okitio titulom fer plej igrača. Doduše, danas se i retki idealistički biseri poput Mesija dave u moru materijalistički prefarbanih fudbalera. I selektori sve manje nalikuju fudbalskim radnicima, a više korporacijskim direktorima srednjeg ranga. Čak je i Maradona uskočio u odelo, ali je za razliku od ostalih ipak zadržao dozu lucidnosti, pa se s vremena na vreme „prostre“ pored aut-linije, obično kada „gaučosi“ postignu pogodak.

Ako postoji prelazna epoha, nekakav zlatni presek koji razdvaja nekadašnji idealizam maštovitih asova i današnji materijalizam proračunatih zvezda, onda su to svakako sedamdesete godine, bitls frizure, dugački zulufi, driblinzi, šutiranje legendarne „bubamare“, golovi iz „slobodnjaka“… Da li slučajno, tek jedino su u ovoj deceniji zvanične maskote imale ljudsko obličje. Inače, bila bi veoma interesantna analiza morfologije svetskih prvenstava preko oficijelnih mundijalskih maskota. Sve do Engleske i lava Vilija maskote nisu bile u upotrebi. Sedamdesete su obeležile maskote sa dečjim likom (Huanito, Tip i Tap i Gaučito/Mundijalito) koje su ujedno predstavljale tipične strip-likove. U osamdesetim je tradicija privremeno napuštena, jer su španska narandža i meksička ljuta papričica Pike delovale kao nalepnice iz ekspres-restorana. Devedesete su otpočele sa atipičnim italijanskim „lego-kockicama“ – maskotom pod nazivom Ćao, ali su američki pas Strajker (nešto poput lika iz „Smehotresne olimpijade“) i francuski petao Futiks (milimetar više od krokija) zaokružili deceniju koju ćemo najviše pamtiti po bezvrednim parama, praznim rafovima i pretakanjima benzina iz plastičnih kanti u rezervoare pomoću gumenog creva i levka. S druge strane, „tri u jedan“ maskote iz 2002. isuviše su ličile na jeftine figurice iz kineskih radnji, nagoveštavajući da bi i fudbal nakon Japana i Južne Koreje lako mogao da sklizne u kič. Ruku na srce i nemački lav Goleo je više delovao kao plišana dečija igračka. Na sreću, južnoafrički leopard Zakumi povratio je mundijalskim maskotama nekadašnji stripovski sjaj. Šta bi bilo da se tako nešto nije dogodilo?