„Farmeri“ su se naime uzajamno polivali vodom i sličnim tekućinama bez bojazni da će zbog toga neko izleteti napolje. Takvo ponašanje je, razume se, podiglo gledanost programa. Odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu (u daljem tekstu MSP) da je deklaracija o kosovskoj nezavisnosti u pravnom pogledu regularna, osim što je podigla rejting gledanosti u četvrtak po podne potvrdila je ono što i vrapci na grani znaju, da je međunarodno pravo, nagriženo kiselinom politike, zapravo odavno korodiralo. S tim u vezi nameću se brojna pitanja i konstatacije: da li je uopšte trebalo tražiti mišljenje MSP-a kada je očigledno da je Vestvalski poredak (koji od 1648. garantuje državama spoljašnji i unutrašnji suverenitet) na izdisaju, ako već nije „zevnuo“, odnosno u situaciji kada su pravo jačeg i selektivna pravda prepoznatljive odrednica vremena sadašnjeg? Ili, da li je jednostavno trebalo drugačije formulisati pitanje tako da liči na ona dvosmislena pitanja „koske“ koja se obično postavljaju u kvizovima kad god se takmičar približi većoj novčanoj sumi? Nezaobilazne su i konstatacije upakovane u šareni papir teorija zavere. Na primer, da je srpska diplomatija u stvari znala kakav će biti krajnji epilog priče vezane za MSP, ali da joj je isto tako očajnički potreban alibi za buduće priznanje Kosova (i Metohije) po principu „ako međunarodni sud tako kaže mi tu onda ne bismo ništa dirali“. Ili, da je odluka MSP-a namerno tempirana za špic sezone godišnjih odmora kada je najtvrđe jezgro branioca Kosmeta uglavnom rasuto po pacifičkim ostrvima odnosno duž francuske i španske rivijere čime je protestni potencijal zemlje sveden na nulu a to zatim ozbiljno dovodi u pitanje najnoviji hit domaćih analitičara kako će Srbija posle nepravedne odluke MSP-a postati predvodnik antiglobalističkog pokreta u svetu. Ne uviđa se, međutim da je prilika za takvo što propuštena još 1999. godine a i meksički zapatisti u ovom trenutku ne bi tako lako prepustili Srbiji palicu antiglobalističkog liderstva.

S druge strane, teza o domino efektu je znatno realnija. Teritorije koje teže otcepljenju od država čiji deo više ne žele da budu, sada će smelije prionuti na realizovanje državotvornih ambicija bez straha da će time ne daj bože povrediti načelo međunarodnog prava. Ali i tu će krajnji ishod zavisiti od jačine države koja još uvek predstavlja, što bi rekao Marks, oruđe u rukama buržoazije. Mogu Baskijci koliko hoće da streme formiranju države i fudbalske lige na čelu sa Bilbaom i Osasunom kada će na kraju sve zavisiti ne od ETE i MSP-a već od dobre volje „buržoazje“ iz Kastilje. Možda bi najveći strah od odluke MSP-a trebalo da imaju SAD koje bi prema najnovijem tumačenju međunarodnog prava lako mogle da ostanu bez Indijanaca i kaubojaca – mitskih sastojaka svoje „vestern pite“.

Naime, Indijanci iz plemena Lakote nastoje da teritoriju (kao pola jugoistočne Evrope) otcepe od SAD ne priznajući više dokumente potpisane sa američkom vladom još u devetnaestom veku a što je u ovom trenutku sa stanovišta MSP-a kompatibilno sa međunarodnim pravom. Štaviše, Lakote koje su iznjedrile takve junake kao što su Bik koji sedi i Ludi konj traže nezavisnost jer bi time stavile tačku na humanitarnu katastrofu koju, prema rečima viđenog plemenika i dugogodišnjeg aktiviste za ljudska prava Rasela Minsa, decenijama proživljavaju. Jedino se „izdajnici indijanskog roda“ iz plemena Ružin pupoljak protive secesiji pa ih Mins koristeći nesvesno partizansku terminologiju za koju verovatno nikada nije čuo, naziva domaćim izdajnicima. S druge strane istočno i zapadno od reke Pekos tamo gde su Kit Teler i kapetan Miki onako po rendžerski tamanili raznorazne otpadnike od zakona, rečju u mitskom Teksasu, takođe postoje separatističke tendencije. Ova teritorija je nekada pripadala Meksiku ali su je Amerikanci, kao uostalom i ostale teritorije dobili u zamenu za pregršt zelenih novčanica. No, pre nego što je postao 28. zvezdica na zastavi SAD, Teksas je čitavu deceniju funkcionisao kao nezavisna republika. Tome su u izvesnoj meri doprineli teksaški pobunjenici koji su predvođeni Semom Hjustonom u bici kod San Hasinta porazili meksičku vojsku generala Santa Ane osvetivši na taj način Alamo i Dejvija Kroketa. Nakon Obamine pobede teksaški desničari sve češće pominju secesiju – razlog veliki porezi i strah od uvođenja nekakvog obama-socijalizma. Paradoksalno, upravo je sred realsocijalizma Teksas predstavljao mitsko podneblje prekriveno kaktusima i lešinarima, po kojem špartaju moćni rendžeri od Ostina pa sve tamo do El Pasa, zapadno od reke Pekos.

Ipak, male su šanse da će američki Levijatan dozvoliti da ostane bez mitske prerije i njenih vestern aktera. Po svemu sudeći u ovom trenutku snaga države valja klade međunarodnog prava. To je istina kao što je uostalom istina da se kapetan Miki ne razlikuje bitnije od kapetana Lešija. Sve ostalo su nijanse.