Fakultetsko obrazovanje je već dosta dugo na niskim granama. Dvadeset hiljada univerzitetskih mesta ostalo je ove godine upražnjeno. Vratile su se srednjoškolske predrasude iz devedesetih po kojima učenje predstavlja neprofitabilnu aktivnost štrebera. Da li zbog toga tek dvanaest odsto srednjoškolaca uopšte ne čita knjige, čak ni one koje pripovedaju o estradnom životu novokomponovanih zvezda. Ali zato osamdeset pet procenata svakodnevno visi na internetu (fejsbuk, igrice). Za razliku od nekadašnjih generacija pionira koje su često bile potkovane pitoresknim ali potpuno nepotrebnim sveznanjem, (drvnoprerađivačka industrija Tanzanije/severnokorejska godišnja proizvodnja bakra), današnji školarci odlaze u drugu krajnost pa slabo poznaju i glavne gradove okolnih zemalja. Prošlo je, naime, vreme kada su se đaci igrali zanimljive geografije (država Kolumbija, grad Kikinda, reka Krka, planina Kozara) – zanimacije za produktivno skretanje pažnje sa školskog gradiva. Danas je kucanje poruka i igranje telefonskih igrica preuzelo primat u nefunkcionalnom odvlačenju pažnje. Ali dok se zanimljiva geografija igrala u ondašnjoj, naizgled, meritokratskoj klimi, danas se uticaj tehnologije mobilnih telefona na obrazovanje odvija u potpuno besperspektivnom ambijentu. Naime, srpski san ovdašnjih školaraca svodi se ili na zvezde „Granda“, ili na odlazak preko grane ili na partijsko šegrtovanje. U svakom slučaju radi se o odlivu mozgova na kub.

Prema procentu visokoobrazovanih, Srbija se nalazi na dnu evropske i regionalne skale sa skromnih šest i po odsto. Poređenja radi Makedonci imaju sedam, Hrvati petnaest, a Slovenci čak dvadeset dva procenta visokoobrazovanih. Teško je odlučiti da li se veća blamaža Srbije ogleda u ovako niskom procentu lica sa fakultetskom diplomom ili u podatku da dobar deo njih, ne računajući narodne poslanike, nije zaposlen. U Sloveniji, Rumuniji i Litvaniji procenat zaposlenosti visokoobrazovanih kadrova prelazi devedeset odsto. Problem je izgleda u tome što je kod nas partijska kontaminacija društvenog vazduha raspolutila čuvenu Bekonovu jednačinu „znanje je moć“. U takvom ambijentu nisu najjasniji državni mehanizmi strategijskog dostizanja sadašnjeg evropskog proseka od dvadeset pet odsto visokoobrazovanih ili onih famoznih četrdeset odsto koji će članice morati da produkuju do 2020. godine? Skok sa srpskih šest i po procenata visokoobrazovanih na evropskih četrdeset (za samo deset godina) deluje kao sovjetski pokušaj prebacivanja američke norme u proizvodnji mrkog uglja. Drugim rečima, zahtevati od Srbije (natovarene džakovima nepotizma) ovakav visokoobrazovni džamping isto je kao i zahtevati od Pigmejca obaranje svetskog rekorda u skoku uvis. Zapravo, Srbiji je za takav poduhvat neophodan vorp pogon, sličan onom koji posadu „Enterprajza“ prebacuje s jednog na drugi kraj galaksije. Problem je što bi jedan takav „vorp“ doveo do apokaliptične implozije tržišta rada u Srbiji pošto bi verovatno sve nalikovalo besomučnom štancovanju VSS kadrova u ime nesuvislog dostizanja evropskog VSS standarda. Nevolja je u tome što politička klasa, otuđena od stvarnosti kao i uvek, ne primećuje da se još uvek taljigamo po informativnim magistralama zajedno sa šezdeset osam procenata onih koji još uvek nisu osetili čari interneta, tri odsto nepismenih i sedamnaest procenata funkcionalno nepismenih (znaju da čitaju i pišu, ali ne i da napišu molbu predsedniku mesne zajednice).

U vreme kada je Evropa vozovima iscrtavala konture industrijskog društva, Srbi su još uvek turske glave naticali na kolac, pa nije čudo što su krajem 19. veka i dalje bili bez železnice. Brze pruge Srbije stići će kasnije. Ipak, postojala je u to vreme, ako ništa drugo, barem svest o nužnim sredstvima progresa među kojima je znanje zauzimalo centralno mesto. Dositej je govorio da za društveni napredak nije dovoljna hrabrost već i pamet (za razliku od Šopenhauera koji je tvrdio da za sreću nije dovoljna pamet već i hrabrost), ali vlast je i onda kao i sada preferirala isključivo delimično obrazovanu raju. U informatičkoj eri, kada je zemlji preko potrebna ubrzana proizvodnja i izvoz znanja, država ko za inat radi suprotno – uvozi znanje dok njegove proizvođače motiviše na odlazak. Uprkos tome što srpski vozovi na pojedinim deonicama još uvek jure tri’es na sat, ko Laki Topalović u „Maratoncima“, brojni VSS entuzijasti ostali su ovde ne želeći da ih greje sunce tuđeg neba. Među njima su i oni koji nisu prigrabili partijske knjižice. Dobar deo pripadnika ove endemske vrste ili popunjava formulare na birou rada ili se uz Šemsu i Južni vetar, zajedno sa masom NKV i KV udarnika, zanima izvođenjem javnih radova. Možda će jedan VSS džamping promeniti sve.