Nisam mislio na Berlin

„Snevam“, veli Cajka, „da sam Her Vučić lično. Kancelar sam Balkanske Dojčlandije u kojoj (doduše) nema demokratije, ali u kojoj su svi ljudi napredni i rintaju od svoje 10. godine. Živi se lagodno a standard je takav da marljiv čovek lako može slagati sa strane. (Ne slagati u smislu slagati bližnjeg svoga – već slagati u smislu slagati evre u slamaricu). Iznenada i sasvim nenajavljeno, iz prijateljske Austrije dolazi Kurc i obaveštava me da sam jednoglasno izabran (ne zaboravite – u snu sam Vučić) za predsednika južnoevropske komisije za dualno obrazovanje. Trijumfalno mu kažem da sam to očekivao – i gde bi im samo kraj bio da su me na tu poziciju izabrali ranije. U narednoj sceni, – kancelar (to jest Ja), Kurc i kompletan kabinet iz Nemanjine 11 energično igramo ‘šuge’ na cvetnom bavarskom proplanku“.

Prema tranzicijskom sanovniku, sanjati Nemačku u bilo kojoj varijanti znači nazadovanje – u najboljem slučaju stagnaciju. S druge strane, sanjati nemački disciplinovanog Gedžu koji arbajtuje od svoje 10. godine, upućuje na nastavak fabrikovanja tranzicijske izmaglice na personalnim nivoima ovdašnjih omladinaca. Podsetimo se, premijer je u praskozorje ekspozea u više navrata isticao da dualno obrazovanje predstavlja lek za našu omladinu. Klinci između 15. i 19. godine željni su znanja i rada, kao što su željni da svojim radom menjaju svet – govorio je tada premijer.

U praksi se, međutim, pokazuje da upravo klinci iz pomenute starosne kategorije, sanjaju da zbrišu iz zemlje. Rano su uočili nepodudarnost između teorije i prakse – to jest razliku između sna i jave. Rano su uočili da diplome imaju nisku cenu, da veze obezbeđuju radno mesto a da sigurnost radnog ugovora garantuje članska karta „biblioteke“. Rano su uočili da se pare poreskih obveznika neracionalno troše (ili „racionalno“ rasipaju), i da opšti interes gubi meč od ličnog interesa moćnika. Na koncu, rano su uočili da bi najpre trebalo „partijske drugove u njivu za plugove“ – ali da od toga nema ništa.

Zato su, između ostalog, poželeli da zbrišu iz Srbije glavom bez obzira! Ne da bi menjali svet, kako veruje premijer – već da bi menjali sebe u belome svetu. Ipak, u Vučićevoj uobrazilji cilj je da se svi, koliko nas ima, promenimo unutar nepromenjivog rijaliti ništavila partitokratije, privilegija, nejednakih šansi i praznih priča. To znači da je u Vučićevoj uobrazilji dovoljno kopipejst metodom presaditi vrednosti i norme iz razvijenog sveta i upornim mantranjem „biću Nemac, biću Nemac“ uticati na promenu vlastite psihe – pa da se pitanje progresa u Srbiji trajno reši.

U redu, možemo krenuti i od repa – što je tradicionalni specijalitet ovdašnjih vlasti. Na primer, možemo Beograd (na vodi) preimenovati u nekakav Berlingrader? Zatim, svi skupa možemo zaparlati nemački, uskočiti u lederhosnice i zaigrati polku uz kriglu piva. Ali, čemu sve to? Ukoliko ne prionemo na menjanje sistema od glave (umesto od repa), još dugo nećemo uživati u blagodetima normalno uređenog društva.

Vučić do mile volje može ponavljati kako je za dugoročnu stabilnost zemlje potrebno germanizovati svest običnog čoveka, ali ako to isto ne važi za kastu nedodirljivih, odnosno za sve one pitoreskne funkcionere partije/partija na vlasti koji su za Maksa Vebera prvi put čuli od svog šefa – onda će nam od svega preostati puna kapa mrkog cinizma.

U tom smislu, pokušajte da odgovorite na sledeća pitanja.

Može li nastavnik koji nema za koricu hleba učiti decu preduzetništvu? Može li mladi preduzetnik početi privatni posao nezaštićen od reketaša? Može li posloprimac napredovati u privatnoj firmi ako se zakon o radu tumači ovako ili onako – najčešće kako poslodavac zapoveda? Može li nepartijski diplomac dobiti posao u državnoj upravi? Ukoliko ste na većinu pitanja odgovorili sa DA, onda je vreme da se probudite i shvatite da svako radno zalaganje zahteva normalni ambijent i pravičnu ocenu.

A može li biti normalnog radnog ambijenta i pravičnih ocena radnih ljudi, unutar atara praznih priča, iluzija i nejednakih početnih šansi? Pritom, nisam mislio na Berlin.