Ali mnogi ljubitelji „Evrovizije“ čekali su sa nestrpljenjem upravo trenutak glasanja, jer se ta napetost mogla meriti jedino sa napetošću koju je sa sobom nosila svaka nova epizoda „Dinastije“.

Sada je procedura evrovizijskog glasanja jednostavnija, a odgovornost o raspodeli poena dele na ravne časti stručni žiri („elita“) i gledaoci („masa“). Rečju, u vreme kada su muzički stručnjaci polagali isključivo pravo da boduju evrovizijske numere ishod smotre je bio daleko neizvesniji. S druge strane, zemalja je bilo neuporedivo manje nego danas, pa je svaki oblik muzičkog regionalizma iliti evrosongovskog bratstva-jedinstva, nastalog na razvalinama bivših multinacionalnih država, bio isključen. Zato je danas nekako prirodno što Gruzija daje maksimalan broj poena Belorusiji, Belorusija Rusiji, Rusija Jermeniji, a Jermenija Gruziji. Ali, ruku na srce, slične kombinacije se dešavaju i na ex-Yu prostoru. Ova logika tržišnog bratstva-jedinstva nema bogzna kakve veze sa panslovenstvom što ovdašnji rusofili nikako da shvate, pa su još uvek u šoku što nam Moskva nije udelila neki poen. Da nevolja bude veća, propala je i, doduše, tanušna nada kako će Lukašenko u zadnji čas izdati dekret nacionalnoj televiziji da se glasa za Srbiju, pa su i Belorusi pali u našim očima.

Bilo kako bilo, pomenuti muzički regionalizam je oduzeo čar nekadašnjoj evrovizijskoj neizvesnosti koja sada nestaje pod udarom glasačkog cunamija bratskih zemalja. Povećanje broja država nakon pada Berlinskog zida presudno je uticao i na izmenu geo-evrovizijskih strategija. Nekada smo primera radi od Turaka redovno dobijali po neki poen, ali je sa raspadom SSSR-a i SFRJ došlo do rasipanja „Portinih“ glasova na Azerbejdžan, Bosnu, Gruziju, Makedoniju… pa za nas i pored petovekovne kohabitacije ne preostaje dovoljno poena.

S obzirom na to da prema novim evrovizijskim pravilima stručni žiriji i gledaoci ravnopravno odlučuju o bodovnoj listi, očekivanja domaćeg javnog mnjenja okrenuta su prema komšijskim zemljama, ali iznad svega prema sopstvenim dijasporama koje su posebno osetljive na uspehe rodne grude. To što nam Rumuni i Bugari nisu dali niti jedan bod ima malo veze sa pomanjkanjem SMS entuzijazma temišvarskih Srba, a još manje sa osvetom Bugara zbog Drugog balkanskog rata. Reč je o tome da ove zemlje, kao novopečene članice EU, nastoje da budu „veći katolici od pape“, pa im distanciranje od balkanizama svake vrste dođe kao nekakva državna strategija u koju se baš i ne uklapa glasanje za pesmuljak pod nazivom „Ovo je Balkan“. Što se srpskih gastarbajterskih rajeva tiče, Francuska i Švajcarska su potvrdile dobru formu (dali nam po deset poena), dok su se Nemačka i Švedska propisno obrukale (prva pet, druga sedam poena cirka). Iako smo od Kiprana očekivali više od jednog boda (zbog pravoslavlja, Kosova i srpske šušteće monete u nikozijskim bankama), u situaciji daj šta daš on je ipak ogroman kao kuća. Suprotno tome, pomalo neočekivana tri poena od Albanije, datih izvan bilo kakve interesne logike, predstavljaju možda nagoveštaj budućih dobrosusedskih odnosa.

I od Holandije smo dobili zlata vredan poen, što se u ranijim vremenima retko dešavalo, a čemu je verovatno kumovala haška zajednica sentimentalno orijentisana prema Balkanu i Bregi. Možda nas je eventualno kosnulo to što nam braća Grci nisu dali nijedan bod, ali im treba oprostiti – u krizi su, ne znaju šta čine. Od naših ex republika dobili smo očekivani naramak poena. Da su se plasirali u finale, Hrvati i Slovenci bi nam svakako dodelili najveće ocene u skladu sa pravilima tržišnog bratstva-jedinstva i bodovnog reciprociteta. Dokaz je razmena poena između nas i Bosanaca odnosno, kako bi rekli zlobnici, između „Granda“ i „Operacije trijumf“. Makedonci su nam dali čitavih sedam poena što je puna kapa kada se u obzir uzme njihova evrovizijska „obaveza“ prema Albaniji, Bugarskoj i Bosni.

Na kraju, trinaesto mesto i nije tako loše za nas budući da nam naredne kvalifikacije svakako ne ginu zauzeli drugo, trinaesto ili poslednje mesto. Te bede su pored zemlje domaćina pošteđeni jedino predstavnici evrovizijske kaste nedodirljivih: Britanija, Nemačka, Španija i Francuska koje, po nepisanom pravilu, redovno fasuju donji deo tabele. U tom smislu je ovogodišnji trijumf Nemaca iznenađenje, ali i recept kako se pobeđuje na evrosongu. Naime, ukoliko je ovoga puta prošla nemačka verzija Lili Alen, onda bi za naredni „Evrosong“ trebalo bataliti etno i eventualno pokušati sa Karleušom kao dinarskom Ledi Gagom. U svakom slučaju pitanje kako se pobeđuje na „Evrosongu“ ostaće i dalje otvoreno dokle god budemo živeli u vremenu muzičke urnebes salate i dokle god se ukus tipičnog muzičkog konzumenta bude kretao u rasponu od „Pepersa“ do Neđa s Manjače.