„Nacija se gasi kad više ne reaguje na fanfare: dekadencija je smrt trube“ – zvuči kao antiglobalistički slogan sabora u Guči, ali nije. Reč je o jednom od „silogizama gorčine“ Emila Siorana (Emila Ciorana) koji u slobodnom prevodu znači da duhovna letargija ne pušta tako lako društvo koje je već dograbila svojim kandžama. Isto bi se moglo reći i za nacionalnu kulturu koja počinje da gasne onog trenutka kada bujica šunda „utuli“ krepost ozbiljne literature. Tada obično počnu da niču stručne komisije i odbori za dubinsko čišćenje narodnog duha od literarnih trica i kučina odnosno šunda, ali se takav „kirbi spiritizam“ na kraju obično završava nedoumicom šta sve spada u šund i šta sve zaboga treba počistiti? Prema definiciji šund se prvenstveno odnosi na treš književnost (pulp fiction) u koju prvenstveno spadaju vestern, krimi i herc romani štampani na jeftinom papiru.
Primeri šunda koji se navode u udžbeniku sociologije za treći razred stručnih škola i četvrti razred gimnazije retko prelaze prag novokomponovanih citata poput „suzama sam lepio tapete“ ili „otiš‘o si sarmu prob’o nisi“. Međutim, folk tekstovi predstavljaju samo vrh ledenog brega i ne objašnjavaju dokraja suštinu fenomena. Kako se ide naniže niz hijerarhiju šunda nailazi se na druge njegove malo razmatrane artefakte: političke pamflete, predizborne stranačke programe, memoare sumnjivih „džetsetera“, ukratko na sam krem vrhunske šund literature.
Stripovi su na primer bili na udaru samoupravnih lovaca na šund, jer su dolazili sa Zapada (geopolitički aspekt) i jer su štampani na jeftinoj hartiji (estetski aspekt). Da stvari stoje malo drugačije od realsocijalističkih predstava šunda pokazala su dva „estradna“ podrivača imperijalističkog poretka, Keruak i Vorhol. Prvi je napisao roman na rolni toalet papira dok je drugi od supe načinio umetničko delo. S druge strane, ondašnji lovci na šund nisu primećivali činjenicu da su upravo crtani romani predstavljali odskočnu dasku za vrsne buduće bibliomane. Rečju, onaj ko nije prošao lektiru Zagora i Bleka teško da je ikada dospeo do Foknera i Dostojevskog. Zapravo razvojni put tipičnog „druga člana biblioteke“ sa ovih prostora polazio je od šarenih strana „Mikijevog almanaha“, protezao se preko Komandanta Marka i Mister Noa, nastavljao „Stripotekinim“ stazama Srebrnog letača i Mandraka da bi se završio sa Arturom Konanom Dojlom i Agatom Kristi odnosno sa elitnom literaturom Mana, Džojsa itd. Abraham Mol (teoretičar kiča i šunda) tvrdio je da se jedino kroz lošu kulturu može doći do one vrhunske.
Ali i tu sistem povratnih sprega igra važnu ulogu. Dešava se primera radi da elitna književnost proizvode, sasvim nenameravano, produkte masovne kulture sa etiketom šunda što nikako ne znači da neće doći do povratnog efekta. Orvelovi romani „1984“ i „Životinjska farma“ nesumnjivo su inspirisali „Velikog brata“ i „Farmu“ – rialiti šou programe sa etiketom šunda kao što je i „Survajver“ na neki način proizišao iz „Gospodara muva“ Viljema Goldinga. Možda će se dogoditi da zagriženi rialitoman koji u životu nije pročitao ništa što prevazilazi nivo žute štampe, osim eventualno Koeljovog „Alhemičara“, naprasno odluči da prostudira neko od pomenutih dela. Uzgred budi rečeno, na Njuzvikovoj listi sto najboljih knjiga svih vremena, „1984“ zauzima drugu, „Životinjska farma“ šezdeset prvu, a „Gospodar muva“ šezdeset drugu poziciju.
Interesantna je veza između roto-romana i klasne podele domaće čitalačke publike. Ranije su radnici obično čitali tzv. pisane vestern romane a la Zen Grej, naročito u vreme poslepodnevnog odmora uz „Želje i čestitke“ sa radio prijemnika. Na taj način je „Uvenuće narcis beli“ davao nesvakidašnji šmek romanesknom salunu u Santa Feu, pa se čak može govoriti o nekoj vrsti kroskulturnog doživljaja koji je našeg radnika držao otprilike do sledećeg sastanka radničkog saveta. Poštena inteligencija gutala je Alana Forda i Ripa Kirbija prelazeći povremeno i na tvrde krimiće Mikija Spilejna i Deša Hemeta, dok se mediokritetski sloj omladinskih junoša opijao junacima „Zlatne serije“.
Penzioneri su se obično zadovoljavali kratkim stripovima koji su izlazili u dnevnim novinama poput porodice Tarana i Hogara Strašnog koji su u potpunosti podmirivali dnevne (strip) potrebe pomenutog društvenog sloja. Sve u svemu šund je igrao važnu ulogu u socijalizmu. Tokom devedesetih godina došlo je do oseke stripova, ali se zato pulp fiction dešavao svakodnevno u realnom životu dok je kič i šund curio na sve strane prvenstveno kroz turbo-dens i folk koje ni brzi bendovi Srbije nisu uspeli da amortizuju. Danas su stripovi ponovo zatrpali trafike, ali više ne pobuđuju pažnju lovaca na kič i šund. Video igrice, mobilni telefoni i fejsbuk očigledno su učinili svoje tako da današnje junoše divljeg kapitalizma nemaju vremena za stripove dok knjige klasifikuju jedino prema broju strana – debele i tanke.
Čini se, dakle, da pulp fiction nije više moderan u Srbiji. Ipak, melodramatični pregovori između Pinka i Granda pokazali su da je, za razliku od devedesetih, današnji pulp fiction trenutno ogrnut sofisticiranim ruhom kakvog se ni Tarantino postideo ne bi. Da li je u tome kvaka?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
