Dinar je opet u lakom padu pa se tu i tamo pojavi po neki ulični diler deviza sa izgledom Fifti Centa kao teleportovan iz devedesetih. Reprezentativni fudbal je u dubokom ofsajdu, ali su zato košarkaši ponovo u svetskom vrhu. Još uvek se na trafikama mogu kupiti paklica „57“ i „Komandant Mark“. Oliver Mandić je ponovo aktuelan kao i „Električni orgazam“, (ako nema Alena Slavice tu je Dženan Lončarević), dok je Čola izvan svake sumnje najbolji dokaz sociokulturnog kontinuiteta na ovim prostorima. S druge strane, ne manjkaju ni odnarođeni političari koji i dalje misle jedno, govore drugo a rade treće. Upravo oni drže ključ misterije „zaustavnog vremena“ u Srbiji budući da su isključivi krivci što političko obećanje i ludom radovanje još uvek idu ruku pod ruku, postojano kano klisurine.

Poseban odnos prema realnosti imaju predstavnici izvršne vlasti. Na primer, Vlada veli da društvo nije u krizi iako ono iz krize nije ni izlazilo. Zapravo, šminkanje zvanične statistike i ulepšavanje stvarnosti od strane kormilara Srbije vaskrsava nedoumicu iz čuvenog grafita: „Ako nam je tako dobro zašto nam je onda tako loše?“ Iako se u realnom svetu nalazimo na dnu regionalne lige u visini životnog standarda, iz perspektive prvog petogodišnjeg plana vlade mi predstavljamo neku vrstu balkanske Švedske. Međutim, to što Rumuni povremeno skoknu do Kladova da pazare „plazmu“ i „eurokrem“ (kao što Norvežani skoknu do Malmea kaki bi obezbedili jednomesečne zalihe hrane), ne znači da smo ili ćemo uskoro biti transformisani u nekakav postsocijalistički Eldorado. Međutim, dok Šveđani nisu ni izlazili, što bi rekao Gunar Adler-Karlson, iz sistema funkcionalnog socijalizma, mi smo se iz njegove nefunkcionalne varijante strmoglavili pravo u kapitalizam iz vremena Jure. Stoga, nekadašnja posprdna osvrtanja na albanske privredne kapacitete opasane betonskim bunkerima ovde i dalje prolaze, ali više ne piju vodu. Samozavaravanje elite osim što u skorije vreme neće poboljšati regionalni export-import rejting Srbije predstavlja opasnu ideološku macolu koja se redovno slama na nejakim leđima mase. Zapravo, permanentno samoobmanjivanje „odozgo“ proizvodi iskrivljenu sliku društvenog stanja koja se onda „odozdo“ (poput bumeranga) vraća svojim političkim tvorcima. S tim u vezi nije baš najjasnije da li vlast sprovodi virtuelizaciju društva ili sajber društvo Srbije povratno utiče na virtuelizaciju vlasti. Naime, u sajber svetu društvenih igrica virtuelna Srbija drži vodeću poziciju daleko ispred Amerike, ali je isto tako i vlada sklona usavršavanju vlastitih sajber moći u cilju što transparentnijeg i efikasnijeg rada. Naime, nakon epohalnih izuma kao što su telefonske sednice i elektronski potpisi, sledeći logičan korak u radu vlade najverovatnije bi trebalo da bude uvođenje hologramskih zasedanja čime bi konačno bila otklonjena poteškoća u dinamici rada izvršne vlasti po kojoj jedan čovek ne može istovremeno boraviti na dva različita mesta. Tako bi primera radi Dinkić neometano mogao da svira s Kikijem Lesendrićem na „Sunčanim skalama“ u Herceg Novom, a da istovremeno u „Nemanjinoj“ konstruktivno raspravlja o rebalansu budžeta za narednu godinu, dok bi Slobodan Milosavljević istovremeno mogao da potpisuje odobrenja za veliki transport zejtina iz robnih (ratnih) rezervi i da istovremeno učestvuje na „Struškim večerima poezije“. Ipak, i bez holograma a pomoću telefona i elektronskih potpisa, postižu se gotovo istovetni rezultati.

Sajberizacija izvršne vlasti za sada nema dodirnih tačaka sa „Neuromantom“ – sajberpank romanom Vilijema Gibsona, (govori o internet kauboju Kejsu koji galopira sajber prerijama u potrazi za tajnim informacijama), budući da se poetika sajberpanka svodi na neku vrstu hakersko-robinhudovskog preusmeravanja informacija od tehnokratskih elita ka običnim ljudima, to jest masi. Na kraju krajeva, informatizacija rada vlade može biti od koristi širokim narodnim masama samo ukoliko „sajberpankeri“ iz „Nemanjine“ ne budu superhikovski orijentisani. Nažalost, svojim često iskrivljenim sagledavanjem stvarnosti oni su do sada radili samo jedno – svojski su podupirali tezu svetog Avgustina da sadašnjost (realnost) ne postoji zato što razdvaja dve strane koje takođe ne postoje – prošlost (jer je više nema) i budućnost (jer još nije bila).