Železnička tehnička škola je stavljena na prodaju kao džak krompira na pijaci, kao šaka malina, kao čarape na improvizovanoj uličnoj tezgi, kao poslovni prostor od 10 kvadrata… Dok profesori i đaci nisu imali pojma šta se iza brda valja i kakva im se neman približava.

Iskezila je škrbave zube burazerskog kapitalizma i zapalacala jezičinom otežalom od pohlepe dok je zakrvavljenih očiju u kojima se reflektovao odraz zemljišta na atraktivnoj lokaciji planirala da jednu školu otera iz centra – daleko negde na periferiju grada – da iz njihovog prostora išutira sedamdesetak zaposlenih i šest stotina đaka, da ih firmiranim cipelicama opauči u tur – sakrivši prethodno od profesora i đaka plan o prodaji njihove škole u centru Beograda.

Jer tako stoje stvari sa današnjim nemanima tržišnog (u slučaju Srbije burazerskog) kapitalizma, koje životne vrednosti proždiru pretvarajući ih u razmenske robe.

Zato je neman i planirala da jednu školu od izuzetnog značaja za privredu ove zemlje izmesti iz centra grada kako bi na njenom mestu izgradila hotel ili tržni centar. Plan dostojan jednog Beograda na vodi, dijametralno suprotan velikim pričama o „uspostavljanju“ demokratskog poretka u Srbiji, još više u suprotnosti sa vladinim „grčko-rimskim rvanjem“ sa korupcijom, apsolutno nepodudaran sa predsednikovom „borbom“ protiv organizovanog kriminala, a ponajmanje komplementaran sa evropskim putem kojim „koračamo“.

Jer, nije u interesu nemani burazerskog kapitalizma proizvodnja znanja i samosvesnih građana (što je zadatak škole), već kupovina firmiranih gaća od strane zombifikovanih potrošača (što je zadatak brendova i tržnih centara). Stoga školu treba srušiti a na njenom mesti izgraditi šoping-mol – još jedan simbol Beograda bez duše. A neman će se već postarati da do tog cilja sklizne prečicom, gmižući bešumno kroz rupe i rupičice u zakonu.

I kako uopšte možemo govoriti o sistemu vaspitanja i obrazovanja u „državi“ Srbiji nakon pokušaja prodaje Železničke tehničke škole u centru Beograda?! Odnosno, kako možemo govoriti o vladavini pravičnosti u „državi“ Srbiji kada se u istoj bez znanja profesora, đaka i roditelja vrši procena vrednosti školske zgrade u kojoj se decenijama unazad odvija vaspitno-obrazovni rad, da bi se zatim škola iznela na prodaju kao da je stan nekog nesrećnika koga su potopili krediti u „švajcarcima“.

Za neupućene, prva prodaja zgrade železničkih škola (srednje i visoke) zakazana je za 24. januar 2018, ali je javni izvršitelj odložio prodaju na 60 dana. Nesumnjivo pod pritiskom javnosti koju su uzbunili upravo profesori i đaci Železničke tehničke škole, te nakon istupanja ministra prosvete pred televizijskim kamerama i njegove javno izgovorene reči da je u pitanju greška koja će brzo biti ispravljena.

„Greška“ međutim još uvek nije ispravljena. Teško izgleda to ide kada greška teži čitavih 480 miliona dinara. (Toliko je naime na bazi „greške“ procenjena zgrada srednje i visoke železničke škole – pre nego što je spakovana za prodaju zainteresovanom kupcu). Treba „grešku“ podići, potom je ispraviti, pa je onda ispeglati, i na koncu uštirkati… A gradski izbori neumitno nadolaze poput bujice prljave reke. Teško je to.

Da nevolja bude veća, ispravljanje sličnih „grešaka“ poprima auru neizvesnosti u „državi“ čije institucije ne vrše svoje funkcije već ih u tom vršenju odmenjuje jedan čovek koji neprestanim petljanjem u stvari koje po ustavu iskaču iz delokruga predsednika države svojevoljno odlučuje ko može a ko ne može nakriviti šajkaču u ovoj zemlji.

Naposletku, šezdeset dana za ispravljanje „greške“ (do sledeće javne prodaje), u slučaju Železničke tehničke škole predstavlja period ogroman kao gramzivost nemani burazerskog kapitalizma s početka ovog teksta. Svašta se do tada može desiti. Recimo da se gradski izbori uveliko završe. A onda…