Jer, jedino je samosvesnim izlaskom napolje – na ulice, moguće izmeniti uslove života, dobrano kontaminirane interesima multinacionalnih korporacija. Jedino je sa ulice moguće dovesti na vlast one koji neće raditi kao lokalni provodnici globalnih interesa korporativnih lovaca na profit.

Jedino je još ulica preostala – dok ne bude dockan.

Demokratija svedena na izbore (jednom u četiri godine) nije demokratija. To je samo opravdanje racionalizma lišenog etike. Šuplja forma. Davanje legitimiteta onima kojima su usta puna ljudskih prava, a koji svakodnevno nište ljudsku slobodu (no, ne i slobodu tržišta).

Demokratija svedena na izbore je poliarhija – davanje punomoćja onima koji prave kule i gradove i auto-puteve i parkinge kako bi globalni kapital, uvek gladan tuđih resursa, sirovina, zemlje, vode, jeftinog rada…, mogao nesmetano dojezditi, parkirati se, odmoriti se u prijatnom i bezbednom ambijentu za investiranje – i gaziti slobodno po ljudima koji slepo veruju u blagostanje koje im ovaj „dobričina“ tobože donosi. (Prethodno im uništivši državu blagostanja).

Jedino je na ulici moguće menjati neoliberalni poredak i njegove sluge. Nenasilno, uporno i postojano. Na ulici! (Dok transnacionalne elite, naposletku, i sam građanski aktivizam ne proglase terorističkim aktom! Kao što su marksizam perfidno satanizovale, a onda ga vešto prilagodile vlastitim potrebama).

Ali, kakva sad pa ulica? Zapitaće se u čudu napredni bot spreman da upravo u ovom sudbonosnom trenutku za ovaj tekst, otipka nesuvisli komentar. Pa ovo je protivustavno pozivanje na rušenje legalno izabrane vlasti!

Ne dragi, napredni bote! Građanski aktivizam nije protivustavan. Protivustavno je polagati račune MMF-u umesto građanima. Protivustavno je kršiti radnička prava. Protivustavno je penzionerima nametati biometrijske isprave kako bi im se isplatile već zarađene penzije. Protivustavno je uvlačiti ljude u vrtlog lažnih potrošačkih izbora. Protivustavno je bacati mrve sa trpeze prosvetnim i zdravstvenim radnicima. Protivustavno je zavoditi ljude veštačkim potrebama a zatim im nuditi brze keš kredite kao spas. Protivustavno je stresirati građane i gurati ih u bolest. (Apoteka i banka su uvek u blizini jedna druge). Protivustavno je pretvarati građane u nervozne zombije.

„Vremena su nervozna“, konstatovao je nedavno u Sarajevu Oliver Stoun. Time je čuveni američki režiser (Vod, Rođene ubice, Dorsi), sažeto opisao duh vremena u kojem životarimo. Od nervoznog trubljenja na semaforu uz najsočnije psovke upućene drugim učesnicima u saobraćaju, preko ostrašćene retorike dva regionalna lidera, do gnevne Ujka Semove pretnje da će udariti po Severnoj Koreji. (Na ovo potonje je izgleda i ciljao Oliver Stoun). A šta tek reći o nervozi između vlasti i opozicije, to jest unutar opozicije?

Nervoza je modus operandi savremenog zombija. Prisetite se kada ste poslednji put opsovali pred detetom, povisili ton na neznanca, razgnevili se zbog parking mesta…

Nije bilo tako davno, zar ne?

Uostalom, ni predsednik svih građana Srbije (PSGS) ne uspeva da odagna gnev usmeren ka opoziciji. „Ne osvaja se vlast na ulici i uz pomoć stranih ambasada“, uskliknuo je u prepoznatljivom stilu pred novinarima preobraženim u visprene stenografe.

Zaboravio je PSGS (očigledno) na naprednjačku „stiropor strategiju“ osvajanja vlasti – i to pravo sa ulice. Bilo je to u vreme kada su naprednjaci boravili u opoziciji i uveliko sa stranim ambasadama dogovarali najbezbolniji način dolaska na vlast. (Pamćenje je katkad selektivna kategorija). No, takav je manir sasvim legalan unutar korporativnog poretka gde se zakulisni politički dilovi, docnije na izborima, ozakonjuju posredstvom izmanipulisanih građana. Demokrate, koje su Srbiju podvrgle brutalnoj privatizaciji, očito su bile previše mekane u daljem toku sprovođenja krupnijih neoliberalnih zahvata, pa ih je transnacionalna elita zamenila energičnim naprednjacima.

I građani su to progutali kao gljivu ludaru. Zato ne razmišljaju o ulici koja ih tiho doziva! I pored vlasti i opozicije koje transnacionalne elite čvrsto drže u šaci.