Srbija ne uspeva da se drži kalendara (zašli smo u oktobar) za prvu proveru potpisa predsednika Aleksandra Vučića u Trampovoj kancelariji da će do dvadesetog septembra 2020. otvoriti trgovinsko i državno predstavništvo u Jerusalimu, pre nego što – za šta joj ostaje još dovoljno vremena – do jula 2021. preseli ambasadu iz Tel Aviva u sveti grad.
Kašnjenje, koje će se zaboraviti, ne menja predviđeni „vozni red“; samo opominje da je diplomatska tačnost i preciznost vrlina, koja je neophodan prilog političkim namerama.
Predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež je, boraveći u Izraelu kao konačar budućeg ekonomskog centra, lokalnoj TV stanici „Vesti 124“ precizirao da će ta srpska kuća istovremeno biti i kancelarija vlade, pod pokroviteljstvom premijerke Ane Brnabić, što ponešto neskladno zvuči znalcima ustaljenih običaja da državne poslove obavljaju diplomatske misije, ambasade i konzulati.
Još proletos je, međutim, predsednik Vučić na zasedanju moćnog jevrejskog lobi mehanizma, Američko-izraelskog komiteta za javne poslove (AIPAC) u Vašingtonu rekao da će naš prvenac u Jerusalimu delovati pod istaknutom zastavom Srbije, kakva je i nad ambasadom u Tel Avivu, dodajući da je to „način da se pokaže poštovanje za jevrejski narod“.
Dobre poznavaoce Izraela, istina, prilično iznenađuje što se, svakako neophodno za saradnju ekonomsko komandno uporište ne smešta u Tel Aviv (možda u Haifu), koji je adresa domaćih komora i nesumnjivi privredni i bankarski stožer zemlje, pa time i pravo mesto za poslove.
Ipak, sve ovo je zapravo predigra, uvertira pristanku Beograda da idućeg leta premesti ambasadu Srbije u Jerusalim.
Od osamdeset devet stranih diplomatskih misija u Izraelu, osamdeset sedam je u Tel Avivu, a samo dve su u zvaničnoj prestonici – američka i gvatemalska.
Seobu nagoveštavaju Malavi i Honduras, pa će se u tom slučaju Srbija naći u posebnom društvu, mimo ostalog sveta.
Izmičući pažljivijim diplomatskim proverama i procenama, srpsko klatno dotiče osetljivu tačku.
Odluka predsednika Vučića da uz saglasnost o spisku ekonomske normalizacije sa Prištinom, zbog koje je pozvan u Belu kuću, prihvati bliskoistočnu stavku o premeštanju ambasade, što je Trampu bio poseban (predizboran i dugoročniji) pogodak u žarko željenu metu, a svetskim, naročito američkim i izraelskim medijima vest – čini se – privlačnija od ostalih petnaest tačaka.
Seoba u Jerusalim – izvesno – vodi kršenju više rezolucija Ujedinjenih nacija, Generalne skupštine i Saveta bezbednosti, i otkriću da se Beograd odriče i sopstvenog glasa prilikom ranijih izjašnjavanja u svetskoj organizaciji, bilo kao Srbija ili nekadašnja Jugoslavija, čije je neke davne odredbe u međunarodnom ponašanju preuzela.
Instant poznavaoci složenosti Jerusalima – od političara do brzopoteznih analitičara – previđaju (što iz neznanja, što iz neproverene računice) da je to grad pod nedodirljivom zaštitom mnogih odluka i dokumenata UN.
Za Jerusalim, milenijumski civilizacijski simbol, posle isteka višedecenijskog britanskog mandata posle Drugog svetskog rata, koji je zamenio viševekovnu vlast osmanskog carstva na završetku Velikog rata, svetska organizacija je utvrdila pravila, koja se – istina – mnogo puta ne poštuju.
Vremeplov koji dotiče samo neke datume može da posluži kao dobrodošao i poučan podsetnik.
Rezolucija o podeli podeli Palestine među Jevrejima i Arapima, kojom je 29. novembra 1947. Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela odluku o osnivanju države Izrael (Jugoslavija je na glasanju bila uzdržana), Jerusalim je proglasila za corpus separatum (odvojeno telo), čiji će konačni status i pripadnost odrediti kasniji pregovori, a dotle je predviđena međunarodna uprava pod okriljem UN.
Uzgred, kako je u knjizi „Jevrejstvo i Izrael“ zapisao diplomata Vojimir Šobajić, koji je službovao kao poslanik Jugoslavije u Tel Avivu početkom šezdesetih prošlog veka (do prekida odnosa 1967, koji je za Srbiju potrajao dvadeset četiri godine), da se predstavnik Beograda u specijalnom komitetu UN Jože Brilej, sa Indijom i Iranom, zalagao za stvaranje arapsko-jevrejske federalne države. Takva ideja je odbačena.
Mnogo kasnije, tek u skorije vreme međunarodna saglasnost je da sveti grad treba da bude prestonica dve države, palestinske u istočnom i Izraela u zapadnom delu.
Još 1949. tadašnji izraelski premijer David Ben Gurion je Zapadni Jerusalim proglasio „organskim, nedeljivim od jevrejske države“, dodajući da je predviđeni corpus separatum za jevrejsku stranu ništavan i nevažeći.
Posle junskog rata 1967. sa Jordanom kad je zauzet i istočni deo grada, Izrael je u tom arapskom delu uveo svoje zakonske propise, praktično sprovodeći prisajedinjenje.
Konačno formalna aneksija je došla odlukom Kneseta o „večnoj prestonici“ 30. jula 1980. godine.
Savet bezbednosti UN je osudio takav „izraelski pokušaj aneksije istočnog Jerusalima“ rezolucijom 478, izglasanom sa 14 glasova „za“ i samo jednim uzdržanim – američkim: „Članice Ujedinjenih nacija su pozvane da povuku svoje misije iz svetog grada i da ih u njemu ne smeštaju“.
Kad je krajem 2017. Donald Tramp odlučio da preseli ambasadu SAD u Jerusalim, na hitnoj sednici Generalne skupštine UN odluku američkog predsednika je odbacilo 128 država (38 uzdržanih, devet protiv), među njima je za osudu glasala i Srbija.
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu se početkom septembra 2020. zahvalio „mom prijatelju predsedniku Vučiću na njegovoj odluci da prizna Jerusalim za prestonicu Izraela i preseli ambasadu“, a istovremeno i Donaldu Trampu „za njegov doprinos tom dostignuću“ Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
