Lavirint Hongkonga

U naše doba ova „pustara“ je šesta po snazi berza na svetu, opitna stanica obećanja i obaveza značajnih svetskih sila, svojevrsna laboratorija za razvoj demokratije u jednoj zemlji sa dva sistema, i simbolična tačka međuzavisnosti i ekonomija i politika. Hongkong nije jednostavna jednačina.

Prestanak britanske kolonijalne uprave 1997. i prepuštanje suvereniteta NR Kini ne čini se da je u praksi ostavio jednostavno rešenje. Glavni zahtev studentskih demonstracija, primirenih mešavinom suzavca i racionalnosti nezadovoljnika, jeste zahtev da se puna demokratija dokaže pravom žitelja Hongkonga da imenuju kandidate i 2017. direktno izaberu izvršnog predsednika svoje autonomije. Potvrda takvog prava morala bi da bude ostavka sadašnjeg vladara Leung Čun Jinga. Peking zahteva da, bez pogovora, i u sledećim izborima ima poslednju reč, a da filter i dalje bude pouzdani komitet domaćih tajkuna, oligarha i čuvara interesa kineske centrale. Leung, koji je izabran u elektorskom koledžu sa 689 glasova od 1.200 članova, a ne na otvorenom, opštem biralištu – odbio je da se povuče. Kako ocenjuju poznavaoci, „poznat je po upadljivom favorizovanju interesa NR Kine, na račun (ili štetu) Hongkonga“.

Komunistička partija Kine, smatraju analitičari, „nastoji na očuvanju kontrole“ prilikom izbora lidera, kako bi se izbeglo da „drugačiji postupak posluži kao svojevrsno uputstvo za mogućnost nekontrolisanih demokratskih promena“. Pritom, već i demonstracije podsećaju na neprijatnost Tjenanmena 1989. i nisu dobrodošle: mogu da posluže kao smernica, recimo Tibetu ili još nekim oblastima. Pokretanje zamajca, izvesno, ne prija Pekingu. Nije, međutim, studentska varnica zapalila opštu vatru ni u Hongkongu. Mnogi se, naročito starije generacije, primećuje izveštaj Tajma, „protive iz bojazni od antagonizovanja Pekinga“ i pre svega strahuju od ekonomskih potresa na privilegovanom terenu, koji živi od unosnih poslova, finansijskih u prvom redu.

Rojters javlja da je društveni potres odneo pedeset milijardi dolara vrednosti na berzi u Hongkongu, mada nije posebno pogodio ostale delove tržišta. Razumljivo, lokalni zvanici skreću pažnju na „kritičan trenutak za finansijske temelje“. Ima i drugih upozorenja, kao što je poruka Ansona Čana, bivšeg glavnog sekretara vlade u Hongkongu, sada aktiviste za demokratiju, koji smatra da je ključno pitanje „da li ćemo dobiti lidera privrženog sopstvenoj javnosti ili Pekingu: „Ukoliko domaćem predsedniku ne damo legitimitet na istinski slobodnim izborima, strahujem da ćemo se suočiti sa mogućnošću socijalnih potresa.“

Bi-Bi-Si kao dijagnozu Pekinga vidi na istaknutom mestu fotografiju sastanka predsednika Kine Sija sa milijarderima iz Hongkonga, čemu dodaje opasku pribavljenu iz svojih izvora da su se gosti „osećali neprijatno, upotrebljeni kao eho linije partije, ali nisu imali drugog izbora, kako ne bi izgubili dragocene poslove u konkurenciji sa biznismenima iz matice velike zemlje“.

Uvodnik glasila Komunističke partije Kine Narodni dnevnik poručio je učesnicima protesta, „zaokupljenim parolama malih grupa“ da će se suočiti sa „nezamislivim posledicama“ ako se demonstracije nastave. List podseća da je Hongkong „administrativni region Kine, kojim upravljaju centralni autoriteti narodne vlade, a nekima još manjka potpunije shvatanje o jednoj zemlji sa dva sistema“. Slede kritike nezadovoljnika iz Pekinga zbog „podsticanja ilegalnih aktivnosti, osuđenih na neuspeh“ i izazivanja autoriteta Pekinga. Svetske agencije nalaze da su „u početku kineski mediji posvećivali skroman prostor vrućim vestima, dok je u završnici glavni list tri uzastopna uvodnika na prvoj strani posvetio osudi ponašanja, koje „ugrožava napredak Hongkonga“. Subotnje Narodne novine pišu da je bio „pusti san da će se demonstracije proširiti na kopnenu Kinu“. S druge strane, pridružuje se procena lorda Pauela, privatnog sekretara Margaret Tačer, u vremenu kad se London složio da Hongkong vrati Kini. On ne veruje da će protesti dovesti do promena, niti će Peking napustiti svoj osnovni stav. Kaže: „Hongkong je uvek bio deo Kine. Mi smo ga iznajmili na izvesno vreme i nismo uveli demokratiju, a jedan od razloga je što smo znali da će se konačno vratiti Pekingu, pa bi bilo daleko lošije da smo ostavili potpunu demokratiju, a onda ih bez nje ostavili…“

Autonomija ili lavirint? U svakom slučaju lord Palmerston je veoma pogrešio.