Mir na probi 1

Posle tmurnog dvodecenijskog megdana i devet rundi prekidanih i obnavljanih „mrtvih“ pregovora u Kataru, najava razvedravanja zvuči gotovo nestvarno. Obe strane, bez ustezanja, govore o „važnom koraku u razumevanju“ i nadi da se postavlja temelj za završetak obračuna bez milosti i odlazak stranih trupa. Oprezniji posmatrači se pitaju mogu li vođe talibana da kontrolišu svoje džihadiste na terenu, a političari u Kabulu da nađu zajednički imenitelj za nacionalno pomirenje, uz ne malo strepnje od zapadanja u nekontrolisan haos poput „nekadašnje vijetnamizacije“.

Talibani („učenici“, u prevodu) su u Avganistanu rođeni u metežu, nastalom kad su se 1989. povukle sovjetske trupe, da bi 1996. preuzeli Kabul, zavodeći u zemlji strogi režim islamske šarije, uz brutalno kažnjavanje neposlušnika. Pošto su posle septembarskog napada 2001. na NJujork odbili da predaju svog štićenika Osamu bin Ladena Amerikancima, SAD su počele bombardovanje Avganistana i uz podršku međunarodne koalicije, talibani su brzo uklonjeni sa vlasti, ali u građanskom ratu svojom pobunom ne prestaju da destabilizuju sve nastale vlade, a i da svojim akcijama „aktivnog prisustva“ zapravo kontrolišu između polovine i dve trećine države. Međunarodni pomoćnici su se povukli 2014, Amerikanci su ostali, nastavljajući svoj „stogodišnji rat“.

Izveštaj Ujedinjenih nacija 2018. sabrao je najmanje 32.000 civilnih žrtava, Bi-Bi-Si navodi nalaz Vatson instituta američkog Braun univerziteta o stotinu hiljada mrtvih među pripadnicima vojske i bezbednosnih snaga tokom godina obračuna.

Avganistanski mir, otud, komentatori rado uvršćuju u „nedostižne ciljeve““. pa mnogi i sada, uz sve ohrabrujuće vesti o izgledima za odlazak trinaest hiljada američkih vojnika „u nastavcima“ i prilično brojnog NATO osoblja, ističu velike izazove, koji predstoje. Čini im se jednostavnijom američko-talibanska nagodba – ma koliko još neobavljena – od rešenja domaće međuavganistanske slagalice, koja nije ni na vidiku.

Nedeljnik Observer se, predstavljaući različite poglede, detaljno bavio mogućim akterima po mnogima „kvadrature kruga“, uz napomenu da „ne deli neophodno stav autora“:

„Nije jasno ko će zapravo imati mandat da sedne sa talibanima, koji odbijaju da razgovaraju sa vladom. A i vlada nacionalnog jedinstva u Kabulu nije među sobom složna, kako bi bar po imenu trebalo da bude. Predsednik Ašraf Gani nije (dosad) uspeo da stvori širu političku saglasnost i objedini sve protivnike talibana, kako bi učvrstio svoj pregovarački front. Ako vlada ‘isklizne’ iz mirovnog procesa, postoje partije sa islamskim predznakom, koje – iako takođe nesložne – možda mogu da se udruže, a i da se ‘nađu’ sa odstranjenim političarima iz paštunske zajednice. Talibani su pokazivali interes da sednu sa nekolicinom takvih stranaka, koje su se kasnih devedesetih godina borile protiv njih, ali te partije su danas nejake i javljaju se u javnosti više po imenima vođa i njihovim porodičnim prestižom.“

Nepoznanica je i uloga Vašingtona i međunarodne zajednice, pošto se SAD vojničku povuku, a talibani oslobođeni „omče“ odluče da krenu putem svojih snova o islamskom emiratu.

Otud i otkrivanje takozvanih loših scenarija: „Obzirom na neusaglašenost sagovornika, talibani će igrati značajniju ulogu u oblikovanju i sprovođenju sporazuma. U tom tom paketu, postojeći politički poredak će većim delom, ako ne i potpuno, biti podvrgnut kompromisu po njihovoj meri. A ako se rasprave oduže, otvara se prostor novim sukobima.“

Zaključak je da „ratni zamor“ ne mora da bude dovoljna i presudna pouka.

Opasnost je i ako ne bude poklonjena ozbiljna pažnja raspoloženju mladih, žena, medija i građanskog društva, koje se oblikovalo posle talibanskog ropstva. Kritične teme za učvršćenje mira su – veruju dobri poznavaoci – nesumnjivo sloboda govora, obrazovanje i mesto žena u društvu, počev od prava na rad koje u „drakonsko prošlo vreme“ nisu mogle da izađu ni iz kuće samo u pratnji muškarca (kršenje propisa bilo je kažnjavano javnim šibanjem ili kamenovanjem do smrti).

Valja imati na umu i da je u avganistanskom maratonu rata i mira neizbežan još jedan element, samo naizgled daleko od „političke trpeze“. Ova zemlja – hraneći svetsko heroinsko tržište – godišnje izvozi opijumskih plodova u vrednosti od najmanje tri milijarde dolara. Semenke maka se skupljaju i na vladinim i na talibanskim teritorijama (od čega ovi drugi kroz prinudne takse dobijaju blizu pola milijarde dolara, četvrtinu svojih prihoda za borbene potrebe). Od rudnika različitih minerala, većinom ilegalnih, sliva se milijarda dolara svake godine, a talibanima i od toga pripadne veći deo. Bez obzira što talibani poriču, njihovom izdržavanju se dodaje – po proceni stručnjaka i CIA – još 500 miliona (dolara) od darodavaca iz Pakistana, Irana, Rusije, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara.

Odbrojavanje i preračunavanje između dva petka je u toku, diplomatski obloženo „opreznim optimizmom“ i obaveštenjem da će obećani sporazum Amerike i pokreta Učenika (talibani), koji vodi prekidu vatre, u Dohi (za svaki slučaj) potpisati izabranici skromnijeg čina, kao generalna proba da Avganistan nikad ponovo ne postane utočište terorista.