Njujorški sajam državnika

Najljući cinici, ovogodišnje zasedanje čak opisuju kao „beskrajno ređanje praznih govora“, ali jedan i od prestrogih sudija – Niš Ačarija – ukazuje i na „dah svežeg vazduha“, u NJujorku paralelno održan Samit rešenja, skup koji se od 2015. okuplja uz pomoć i podršku svih članica, u ime „inovativnih inicijativa u razvoju“. Šarolike nosioce svežih ideja i preduzimljivosti komentator opisuje kao novatore kakvi „naši svetski lideri možda nisu“.

Za ostvarenje brojnih ciljeva, bar sedamnaest već prihvaćenih u UN – među kojima su posebno eliminisanje siromaštva, rodna ravnopravnost, bolje zdravlje i borba za klimatske promene – sem saglasnosti 193 države neophodno je još dve i po hiljade milijardi dolara više od onoga što se sada ulaže u globalni razvoj. Lepe želje Samita rešenja su otud još, i pored sveg poleta, daleki snovi bez dovoljno novca, pa i potpune stvarne spremnosti.

Stanje je sa govornice Generalne skupštine precizno oslikao francuski predsednik Emanuel Makron, suprotstavljajući se sebičnim interesima zemalja koje sarađuju „samo kad im se interesi poklapaju – od Irana do klimatskih prilika“, verujući ipak da smo istina u istorijskom zastoju, „pre nego što se stvari u normalan tok“: „Nova svetska ravnoteža zahteva od svih da se traži lek protiv nejednakosti. Ali, navikli smo se u velikoj meri, na demagogiju kojoj aplaudiramo, dok se međunarodni zakoni i svi oblici saradnje krune. Kao da sve teče normalno, iz straha od saučesništva u krivici – čini nam se da je sve u redu.“

Francuz je svoje viđenje izneo posle Donalda Trampa, direktno se suprotstavljajući američkom predsedniku, čija je „opijenost“ samozadovoljstvom većinom primljena – smehom.

Predsednik Rusije Vladimir Putin je izabrao da ne doputuje na generalnu debatu, koja obično okuplja prvake najuticajnijih svetskih sila. Prepustio je godišnji nastup Kremlja svom iskusnom ministru Sergeju Lavrovu, koji je oprobanom veštinom – kakva ne izaziva podizanje temperature među delegatima – za sve nevolje okrivio druge, Zapad u prvom redu.

Kakvi god da su danas odnosi supersila prošla su vremena velikih predstava iz doba pravog Hladnog rata. Pamti se davna jednočinka Nikite Hruščova, kad je razljućeni sovjetski lider u oktobru daleke 1960. skinuo cipelu, kojom je udarao po delegatskoj klupi, pošto je je u Generalnoj skupštini, pored prava naroda na oslobađanje od kolonijalne vlasti, zatražen i „progutan od strane SSSR“ zahtev za slobodu izražavanja mišljenja i građanska i politička prava stanovnika lagera – tadašnje Istočne Evrope. Sednica je prekinuta čekićem predsedavajućeg. Više godina kasnije, Hruščovljeva unuka Nina je – ne bi li se sačuvala lepša slika – objasnila da nije bila u pitanju politička žestina, nego je deda u NJujorku „nabavio nove cipele, koje je diskretno izuo, pa kad je lupao pesnicom spao mu je sat sa ruke i dok ga je podizao, u zanosu debate dohvatio se alatke koja mu je za ubeđivanje svetske organizacije bila pri ruci“.

Naravno, to je daleka istorija. Nama je svakako zanimljivije zasedanje 2018. i promenljivost raspoloženja našeg predsednika. Još početkom septembra agencija Tanjug je javila da će se Aleksandar Vučić „susresti sa Trampom tokom zasedanja Generalne skupštine UN: „Predsednik će u NJujorku boraviti od 24. do 28. septembra, gde će govoriti na sednici i, kao i ranije, predstavljati Srbiju i zastupati najvažnije državne i nacionalne interese na tom multilateralnom skupu svetske politike.“ Dodata je i poučna nota: „To je uvek prilika za brojne bilateralne susrete, jer će u NJujorku od 25. septembra biti predsednici ili premijeri, kao i ministri inostranih poslova, članica svetske organizacije.“

Pred već tako najavljenu misiju predsednik Vučić je na konferenciji za štampu u Nišu rekao da „ne želi da sluša iste priče“: „Nisam hteo da idem u Ujedinjene nacije, jer bi tamo morao da imam razgovore i sa albanskim i evropskim i svetskom predstavnicima, a ne znam šta bih govorio. Ja želim suštinski napredak. Ako ste spremni, doleteću istog časa u Brisel ili na Grenland.“

Aleksandar Vučić je u NJujork uputio premijerku Anu Brnabić, koja je uoči nastupa u Generalnoj skupštini rekla da „ima tremu“, ali posle kratkog susreta sa Trampom na prijemu (rukovanje i fotografisanje, uz par izmenjenih reči diplomatske učtivosti) i da joj je „bilo zadovoljstvo“ da američkom predsedniku zahvali na podršci „jednom sveukupnom novom pogledu na stvari“, a gde je – kako kaže – sa drugim gostima „imala i brojne sastanke“.

Neželjeno viđenje Brnabićevoj se dogodilo u hodniku zgrade UN – sa kosovskim ministrom spoljnih poslova Bedžetom Pacolijem, koji je okrećući se kamerama poručio: „Ovo je gospođa koju mi uvažavamo jako puno.“ Revnosni, režimu najverniji mediji u Srbiji, a još bučnije i zvaničnici, opisali su da je Ana Brnabić „oduvala“ Albanca „dok se predstavnici Prištine nepozvani šunjaju po hodnicima“.

Veteran i iskusni ambasador Pavle Jevremović, upravo u Danasu je, povodom nipodaštavajućeg tona kojim se srpski visoki funkcioneri služe govoreći o kosovskim zvaničnicima, ukazao na jednostavnu istinu diplomatskog zanata: „To je stvar lične ili političke kulture. Ne znam o čemu je ovde reč, ali rekao bih da nije u redu da se na takav način izražavaju o bilo kome, pogotovo ne o onima sa kojim planiraju da u skorijoj budućnosti potpišu pravno obavezujući sporazum.“

Stanoje Simić (1893-1970), koji je u ime tadašnje Jugoslavije 1945. potpisao kućni red budućeg sveta, gospodstveni kraljevski diplomata, kasnije i Titov ambasador, pa ministar spoljnih poslova, govorio je da se Povelja UN mnogo puta ne poštuje, „ali je svetinja na koju je greh huliti, koliko i na svaku svetu knjigu, jer nisu krivi njeni tvorci, nego loši vernici“.