Okrznuti Erdogan

Svetske agencije sažimaju stanje na Bosforu: „Erdogan je osvojio zamašnu izvršnu moć na izborima, raskrsnice poput kamena međaša, a istovremeno je njegova AKP (Stranka pravde i razvoja) islamskih korena sa svojim nacionalističkim saveznicima osigurala većinu u parlamentu. Glavni rival, Muharem Inče iz Republikanske narodne partije (CHP) je priznao poraz, ali je izbore ocenio kao „nepoštene“, rekavši da je predsednički sistem koji upravo stupa na snagu „veoma opasan“, jer vodi vladavini jednog čoveka. Erdogan (64) najpopularniji – mada različito viđen – lider u modernoj istoriji Turske rekao je oduševljenim pristalicama, koji su mahali zastavama, da neće biti povlačenja na putu transformacije zemlje, inače duboko polarizovane. Voljeni je vođa miliona privrženih muslimana iz radničke klase, zbog godina u kojima je donosio zvezdani ekonomski rast i nadgledao izgradnju puteva, mostova, aerodroma, bolnica i škola. Kritičari, uključujući grupe za ljudska prava, optužuju Erdogana za uništavanje nezavisnosti sudova i medijskih sloboda. Posle propalog puča 2016 – podsetimo – u čistki je na razne načine uklonjeno 160.000 ljudi, uključujući profesore, novinare i sudije.“

Junsko glasanje je pomerilo unapred redovni izborni kalendar za skoro godinu i po, predviđen tek za novembar 2019. Erdogan je odigrao brzopoteznu partiju, da „protivnike uhvati na spavanju“, a sebe da na vreme obezbedi od akumuliranja budućeg biračkog nezadovoljstva zbog oblaka na ekonomskom horizontu, koji vode opadanju političke naklonosti. Upućeni veruju da je Erdogan imao na umu da mu je, i pored dobrog rasta BDP (7,4 odsto u prvom kvartalu 2018, posle iskušenja 2016, koja su pratila pokušaj puča) ove i u drugoj polovini prošle godine, bio potreban ubrzani reizbor kao mera predostrožnosti od nepredvidljivih kasnijih raspoloženja, opasnijih od postojećih.

Sa 52,5 odsto glasova i početkom primene ovlašćenja odobrenih na referendumu 2017 (takođe mršavom neophodnom natpolovičnom većinom), Erdogan izvesno i nije presrećan „ulovom“, ali je strateški cilj ostvaren. Ukida se mesto premijera, predsednik će imenovati vladu, većinu vrhovnih sudija i potpredsednika države, donositi ukaze sa snagom zakona, nema praktično prepreka da raspusti parlament, da kontroliše i uređuje politiku centralne banke, a skupštinski sastav nije više kontrolor ovako preuređene izvršne vlasti.

Komentator Murat Jetkin u Hurijetu zaključuje: „Obeležen je početak nove ere u turskom administrativnom sistemu, prelaskom na izvršni predsednički, u vreme kad su Redžep Taip Erdogan i vlada izloženi kritici iz sveta da odstupaju od demokratskih ciljeva, kao i zbog spoljne politike neusaglašene sa zapadnim saveznicima.“

Predsednik, sa svoje starne, proslavljajući pobedu sa balkona partijskog sedišta u Ankari, poručuje da je „Turska primer za ostatak sveta“.

Glavni protivnik, CHP, čiji je kandidat Inče pokupio 30 odsto glasova, a stranka 23 procenta u borbi za mesta u parlamentu saopštava da nastavlja demokratsku borbu, nadajući se najpre većem broju skupštinskih mesta u sledećem izbornom ciklusu. U ovom izbornom vučenju većinu, pomalo načeti AKP kontroliše koalicionim savezom sa nacionalističkom MKP.

Politikolog Behlul Ozkan sa univerziteta Marmara ukazuje da je Inče proširio bazu sa tradicionalne sekularne srednje klase i stare elite, privlačeći pobožne islamske vernike, ali i Kurde i, naravno mlade: „Bivši lideri partije bili su birokrate ili državnici. Muharem Inče svojim „ruralnim korenima“, ocem vozačem kamiona i majkom i sestrom koje se povezuju maramom kao znakom pobožnosti, drugačiji je od svojih prethodnika.“

Pre izlaska na birališta u intervjuu za Si-En-En Inče je otvorio svoje karte: „Verujem u snagu ulice i želju bolesnog i umornog naroda za promene. Turska demokratija je satrvena. Jedan čovek vlada.“

Jedan novinski znalac turskih prilika veruje da ako Inče „ulije novu krv u partiju i ako pre svega u to uveri mlađu generaciju i ako se, možda, udruži sa drugim malim strankama, moguće je da osvoji kontrolu parlamenta koji će se birati za četiri godine“.

Inče je zasad uspeo da povede novu igru.

Među prvim zvaničnicima iz sveta Erdoganu su čestitali mađarski premijer Viktor Orban, predsednici Rusije i Irana, Putin i Rohani i – po vesti u beogradskim novinama – Aleksandar Vučić, koji je u telefonskom razgovoru poručio da će Srbija nastaviti da bude pouzdan partner Turskoj.

Trougao zadovoljnih svakako čini ponešto okrznuti pobednik (Erdogan), ohrabren na dužu stazu sada poraženi (Inče) i nagrađen valjanim dobitkom Salahatin Demirtaš. NJegova HDP, bliska Kurdima i Turcima „slobodnijih pogleda“ je prešla cenzus od deset procenata i sa 11,6 odsto (67 poslanika) se sigurno održala u parlamentu, čime je po zakonskom obrascu raspodele mesta, automatski umanjila broj AKP zastupnika.

Analitičar Hurijeta izvodi matematički matematički zbir: Ako jedna polovina Turaka podržava staro-novog predsednika, bez obzira na stanje ekonomije i bezbednosti, druga se protivi uprkos svih gubitaka. Drugi jednostavnu jednačinu dopunjuju političkim dodatkom da „Redžep Tajip Erdogan, kome tolerancija i strpljenje nikad nisu bile jaka strana, koji počinje da gradi novi tursku republiku po svom obrascu“.