Na stolu uvek imam dve olovke, jedna piše crno, druga plavo – svoje „dvojstvo“ je jednostavno objašnjavao Amos Oz: „Jednu upotrebljavam kad pišem priče i romane, drugu kad poručujem vladi da sa svojom politikom ide dođavola i – nikad ih ne mešam.“
Svet i Izrael su se oprostili od velikog pisca (prevođenog na najmanje četrdeset pet jezika), ostavljenog bez Nobelove nagrade koju je izvesno zasluživao, ali i neumornog apostola preispitivanja savesti sopstvenog naroda, posebno njegovih političara, istovremeno i ljutitog protivnika – bez imalo strpljenja – onih koji ne razumeju potrebu i pravo da Jevreji imaju imaju svoj dom.
Osećam sramotu zbog dugotrajne izraelske okupacije Zapadne obale“, Ozova je često ponavljana ispovest. Odmah zatim se i pita „ko je David, a ko Golijat u ovom sukobu“:
„Ako pogledate kako Izrael ugnjetava Zapadnu obalu, jasno je da je okrutni Golijat, a da su Palestinci pod pod njegovim jarmom. Ali ako posmatrate milijarde muslimana posvećenih uništenju Izraela, onda pitanje dobija drugi izgled. Kad bi se se Izraelci bolje ponašali prema Palestincima i prestali da kolonizuju Zapadnu obalu, moja je nada, sve bi bilo drugačije i za to sam se zalagao u prethodnih 45 godina.“
Životne misije Amos Oz je razdvajao bojama olovaka. Kako je tvrdio nikad ih nije mešao…
Kao četrnaestogodišnji dečak, rođen 1939. u Jerusalimu, sanjao je da „obećanom narodu u obećanoj zemlji“ doprinosi kao vozač traktora u kibucu Hulda, u kome je odrastao i u to vreme stekao i prva nacionalna literarna priznanja. Ali već i kao priznati književnik nije bio oslobođen dužnosti da bar jednom nedeljno poslužuje u menzi „jevrejskog kolhoza“ – poljoprivredne zajednice u kojoj nema pošteda. Posle trogodišnjeg vojnog roka i armijskog iskustva u dva rata, junskom 1967. i jomkipurskom 1973, Amos Oz postaje politički mirotvorac, propovednik dijaloga i sporazumevanja Izraela sa arapskim susedima, pra svega sa najbližim – Palestincima.
Amos je prezime Klausner rano promenio u Oz, reč koja prevedena sa ivrita znači „hrabrost“.
Govorio je da od sveznajućih analitičara, zakletih desničara i onih koji poriču Izraelu pravo da postoji slušamo: „Stanje na okupiranim teritorijama ne možemo da izmenimo, kao Izrael više nema nikakvih mogućnosti da se od njih odvoji.“
On je verovao da je „situacija tmurna, ali nije nepopravljiva“:
„Ja sam od onih koji strahuju da put, koji slede Benjamin Netanijahu i setleri koji ga kontrolišu, vodi Izrael prema istorijskoj katastrofi. Preporučujem da budemo mnogo pažljiviji u korišćenju ocene „nepromenljivo“. Svako ko se seća rađanja države Izrael trideset godina posle holokausta, ko je video egipatskog predsednika Sadata kako izlazi iz aviona na aerodromu Ben Gurion i Menahema Begina kako ga dočekuje i potom povlačenje sa Sinaja u zamenu za mir, takođe i naše prihvatanje milion useljenika u kratkom vremenu (Jevreji iz SSSR), ko je posmatrao rukovanje Rabina i Peresa sa Arafatom i Šaronove buldožere dok uklanjaju njegova jevrejska naselja iz Gaze i sa Zapadne obale, ko je pratio Gorbačovljevo demontiranje komunističkog sveta, treba da bude oprezan oko upotrebe termina „neizmenljivo“. Veoma sam daleko od uverenja da će do (sudbinskog) rešenja putem dve države (Jevreja i Palestinaca) doći u skorije vreme, ali jedina nepromenljiva stvar je – smrt, a i to bih voleo da se preispita.“
Umro je u 79. godini života – kako je jedan od njegovih od poštovalaca zabeležio – kao hodočasnik istinskog moralnog cionizma.
Mnogo puta je Amos Oz ponavljao da Palestinci „nemaju gde da odu kao ni mi Jevreji, a razdvajanje treba da učini zadovoljnim obe strane“.
Telavivski Haarec podseća da je Širi Hadad, urednici svoje poslednje knjige („Šta je u jabuci“), Oz ispričao da su ga izraelski premijeri „često pozivali na iskren razgovor, pitajući – šta su činili pogrešno i šta treba da urade“. Svi su se, kaže, divili njegovim sposobnostima da ideje pretoči u reči, ali se nisu slagali sa njegovim mišljenjem. „Jednom u životu, samo jednom, želeo sam da mi jedan od njih kaže Amose, „pričaš koješta, stvarno stršne stvari, ali znaš šta – ti si u pravu. To je jedina stvar koju sam želeo da čujem pre nego što napustim ovaj svet“.
To nije doživeo, pa ni sada – zaključuje uvodničar Haareca: „Premijer Netanijahu je odao poštu Ozu rekavši da duboko poštuje njegov doprinos hebrejskom jeziku i književnosti. Nije propustio da doda – nismo se slagali u mnogim pitanjima.“
Ugledni dnevnik beleži: „Hebrejska i svetska književnost izgubile su jednog od najboljih pisaca generacije. Ali, nije bio samo izuzetan literarni stilista. U borbi za izraelski moralni karakter je plivao protiv struje ružnog fanatizma koji je zahvatio zemlju.“
Iako se „sve više se osećao kao usamljeni glas u političkoj divljini“, ipak je uveravao sagovornike da nazire svetlost pred očima.
Prijatelj od detinjstva, sasvim drugačijih ideoloških uverenja, predsednik Izraela Ruven Rivlin ovako se oprostio od Amosa Oza: „Nikad se nisi plašio da će te nazvati izdajnikom. Primao si to kao medalju časti.“
Zabeleženo je da je Sofokle govorio da treba sačekati noć da bi se videlo kakav je bio dan, da treba sačekati smrt da bi se moglo moglo govoriti o nečijem životu.
U slučaju Amosa Oza to nije bilo neophodno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
