Oskar i bomba

Drugačije od ocene umetničkog ostvarenja, politički analitičari istovremeno istražuju osetljivije nadmetanje; hoće li Jerusalim svojim vojnim umećem pokušati da ukloni nuklearni potencijal Irana, čiji državnici propovedaju čak eliminisanje Izraela, a pritom su pod sumnjom da uporno rade na atomskom razvoju, koji vodi bombi.

Džavad Šamhdari, u ime iranske Kinematografske agencije, opisao je odluku Američke akademije kao „početak propasti uticaja Izraela, koji udara u doboše rata u SAD“. U izraelskim bioskopima, međutim, iranski film je hit, uz – kako ističe agencija AP – „novinske naslove, koji upozoravaju na iransku nuklearnu pretnju“.

Međunarodna atomska agencija u Beču je saopštila svoj nalaz da je Teheran povećao količine obogaćenog uranijuma u podzemnim postrojenjima za preradu. Upućeni sajtovi pominju da je proizvodnja utrostručena i sada je mesečno do četrnaest kilograma 20-procentnog elementa (za atomsku bombu se koristi čistoća 90 odsto). Iran, piše telavivski Haarec, „sada ima oko pet tona uranijuma niske koncentracije“.

Izraelski ministar odbrane Ehud Barak – koga u SAD smatraju tvrdim zagovornikom bombardovanja izabranih iranskih ciljeva – upućuje se u Vašington, kao prethodnica premijeru Benjaminu Netanijahuu, koji odmah zatim treba da privoli, u ovoj (svakako do novembarskih izbora) fazi nevoljnu Ameriku, da se ne protivi. Upućeni i uticajni izvori u Sjedinjenim Državama, pa i u Jerusalimu, ipak smatraju da da Teheran još nije odlučio da pređe „crvenu liniju“ i zaista napravi nuklearno oružje, uz sav tehnološki napredak i obezbeđenje materijala. Kritičan blagoslov zavisiće od duhovnog vođe ajatolaha Hamneia.

Izrael upozorava da vreme za uspešno preventivno delovanje brzo ističe i tu je osnovna razlika Jerusalima sa Vašingtonom, koji čeka da Teheran dalje zakorači, pa da onda da blagoslov. Zasad smo još u fazi američke „visoke zabrinutosti“ i „terapije sankcijama“. Izjava načelnika Zajedničkog generalštaba SAD Martina Dempsija je da „izraelski napad na Iran u ovom trenutku ne bi bio razborit, ne ostvaruje dugoročne ciljeve“, a britanski šef diplomatije Vilijam Hejg dopunjava da „ne bi bio mudra stvar u ovom trenutku“.

Na drugoj strani Rus Vladimir Putin, u žaru predsedničke kampanje, poručuje Zapadu da bi „rezultat bio katastrofalan“. Iran, međutim, glasno pominje mogućnost svog preventivnog raketnog udara na Izrael „u slučaju utvrđene opasnosti“.

Kako god tekao hod po zategnutom diplomatsko – političkom konopcu, komentatori – i u veoma ozbiljnijim medijima – uveliko se bave zamišljenim scenarijima, od ranije nepoznatim i neproverenim. Njujork tajms navodi procene stručnjaka bliskih Pentagonu koji upozoravaju da bi „izraelski napad značio usporavanje iranskog nuklearnog programa i bio potpuno drugačiji od hirurške operacije na sirijskom reaktoru septembra 2007. i Osiriku juna 1981. u Bagdadu“. Bi-Bi-Si naglašava da su to bila bombardovanja „pojedinačnih ciljeva, lociranih na površini, da su izvedena sasvim iznenada, bez ikakvog nagoveštaja“ i prethodnog javnog licitiranja.

Prema dnevniku Haarec, Izrael raspolaže sa oko 350 borbenih aviona, od kojih je trećina veoma usavršena, kupljena između 1996. i 2009, najvećim delom finansijskim doprinosom američkog Stejt departmenta. Za misiju na udaljenosti od skoro dve hiljade kilometara neophodno je dolivanje goriva u letu; tu se računa na osam – devet prilagođenih Boinga 707, uglavnom nabavljenih kao polovna roba (među njima i jedan, koji je za života služio pokojnom egipatskom predsedniku Sadatu). Britanska televizija govori o tri moguća puta za prelet do Irana: preko Turske i Iraka, preko Jordana i Iraka, a tu je i „južna pruga“ kroz vazdušni prostor Saudijske Arabije, koja bi „zažmurila na jedno oko, jer je i sam zabrinuta zbog iranskog nuklearnog programa“. Poznavaoci raspravljaju i o jedino mogućoj bombi, a Izraelci je imaju: američkom proizvodu GBU28 (2300 kilograma), laserski navođenom koja probija beton od šest metara debljine ili prolazi kroz sloj zemlje od trideset metara, dok samo po jedan takav ubitačan teret može da ponese borbeni avion.

U iranskoj odbrani na raspolaganju su, nabrajaju vojni komentatori, još od šaha preuzet američki raketni sistemi Houk i ne naročito savremeni ruski, kao i avioni mig 29 i, opet davno proizvedeni američki F14.

„Čak i ako uspeju, Izraelci će samo usporiti nuklearni program Iraka“, zaključuje Daglas Bari, istraživač Međunarodnog instituta za strateške studije u Londonu. Pošto je u Jerusalimu videla iranski „Razvod“, sedamdesetogodišnja gospođa Rina Brik je rekla novinarima da je iznenađena „humanizmom prikazane birokratije“: „Naša predstava je da Iran funkcioniše manje demokratski nego što smo videli u bioskopu; sudija, policija i dugi ponašaju se kao da su u nekoj zapadnoj zemlji.“

U bioskopima je odavno sve manje publike.