Posle sedamdeset godina postojanja, Izrael utvrđuje šta je – zemlja Jevreja ili svih svojih građana. „Svež“ osnovni zakon o naciji određuje da država pripada jevrejskom narodu, dok su ostali – „drugog reda“.
Usvojen, istina, prevagom samo dva „da“ viška, temeljno umanjuje ravnopravnost svim nejevrejskim građanima, skoro četvrtini stanovništva. Glasanje u parlamentu, koji kontroliše „tvrdo desno jezgro“ pokrenulo je odmah lavinu protesta – buru među političarima, uzbunu u razumnoj javnosti i masovno ulično nezadovoljstvo, ne samo Palestinaca i Druza (skoro dva miliona ljudi u granicama Izraela do juna 1967), već i Jevreja neopsednutih nacionalističkom isključivošću.
Upečatljiva je slika i dugoročnija poruka – posle prethodnog izliva razočaranja obično lojalnih Druza – miting u Tel Avivu, koji su sazvale arapske partije u Izraelu na Rabinovom trgu (ranije Trgu jevrejskih kraljeva, na kome je 1995. premijer ubijen), tradicionalnoj pozornici za merenje pulsa javnosti.
Dnevnik Haarec, čiji je izdavač Amos Skoken bio i jedan od govornika na skupu, u uvodniku piše: „Subotnji marš je medalja časti za građansko društvo. Desetine hiljada Izraelaca, Jevreja i Arapa, hodale su rame uz rame protiv sramotnog zakona, u zajedničkoj borbi za ravnopravnost svih građana u državi. Najsputavanija i ugnjetavana zajednica u Izraelu, jedna od najviše pogođenih zakonom „nacija – država“, ponosno je postigla da se njen glas čuje sa Rabinovog trga, zadobivši upečatljivu solidarnost jevrejskih građana i svakog ko ceni demokratiju. Taj sabor ne sme da bude događaj za jedno veče i njegova ključna pouka nije samo da jevrejske i arapske snage zajednički mogu značajno da se usprotive najdesnijoj nacionalističkoj vladi u izraelskoj istoriji. Ovaj dan treba da pokrene novo poglavlje u izraelskoj politici, u kojoj arapska zajednica prestaje da bude izolovana grupa, već da postane neodvojivi deo bloka sposobnog da obuzda desničarsku vladu. Nije potrebna saglasnost u svemu da bi se protestovalo u ime zajedničkog cilja.“
Naravno, nisu samo vlada Benjamina Bibija Netanijahua i njegov istomišljenički stroj, drugačijeg mišljenja od uglednog lista. Samo se opet potvrđuju duboke podele u izraelskom društvu. Premijer za okupljanje sa palestinskim zastavama u srcu Tel Aviva tvrdi da je, „a postoje dokazi, zahtev za uništenje nacionalne države jevrejskog naroda, njegove himne i zastave“, pa je za Bibija i njegove sledbenike „zbog toga novi zakon, 122 godine posle vizije preteče cionizma Hercla, u kritičnom trenutku potreban u ime zaštite budućnosti Izraela“, koji – poput nekih drugih zemalja – nema ustav i na ovaj način „potvrđuje postojeći karakter države“. Ankete pokazuju polovičnu podršku ispitanika, a istraživači opominju da Netanijahu treba da bude svestan neizbežne štete po nacionalnu koheziju i međunarodni imidž Izraela.
Zakon 2018, posle petogodišnjih priprema, poput biblijskog Zavetnog kovčega, utvrđuje današnji Izrael kao „nacionalni dom Jevreja“ u kome jedinstveno pravo na samoopredeljenje u državi pripada samo njima. Takođe, pored ostalih odredbi, određuje „specijalni status“ arapskog jezika, što u stvarnosti znači degradiranje, uklanjanje sa dosadašnjeg mesta, drugog zvaničnog govora i pisma.
Kritičari, domaći i iz sveta, upozoravaju na grubo odstupanje od demokratije, suprotno Deklaraciji o nezavisnosti, dokumentu kojim je 14. maja 1948, posle dva milenijuma u ondašnjem telavivskon muzeju David ben Gurion proglasio obnovu jevrejske nezavisne države. Najoštriji među njima julski dokument Kneseta vide kao „put u aparthejd, prelaz iz de facto u de jure stanje i kao rasizam“.
Poslanik Zajedničke (arapske) liste Ajman Ode smirenije upozorava da je građanin Izraela, ali pripadnik palestinskog naroda, što znači „ima svoj jezik, kulturu i istoriju“.
Stotine izraelskih javnih ličnosti, umetnika i književnika – među njima pisci Amos Oz i David Grosman – traže od Netanijahua ukidanje spornog zakona, što zahteva sudsku intervenciju, ali – kažu u peticiji premijeru – „zaslužuje i pažnju intelektualaca i sud istorije pošto postoje i grehovi, koji dotiču fundamentalna pitanja, bitna za jevrejski narod i njegovu domovinu, dok ste vi za vreme svoje vladavine uporno potkopavali temelje naše države“.
Poput svojevrsne prosvetiteljske poslanice je, vrednija od svih viđenja, ispovest Daniela Barenboima. Pijanista i dirigent svetskog glasa, muzički direktor milanske Skale i Berlinske opere i sa počivšim Edvardom Saidom (počivšim Palestincem, profesorom književnosti i postkolonijalnih studija na Kolombija univerzitetu), osnivač filharmonije mladih arapskih i izraelskih muzičara je napisao i ovo: „Kad sam 2004. govorio poslanicima u Knesetu o Deklaraciji o nezavisnosti Izraela, rekao sam da je to izvanredan dokument za državu, koja će se posvetiti razvoju za dobro naroda, na principima slobode, pravde i mira, darujući punu jednakost, socijalna i politička prava svim svojim građanima, bez obzira na razlike u religiji, rasi ili polu, što će osigurati slobodu veroispovesti, savesti, jezika, obrazovanja i kulture. Sedam decenija kasnije izraelska vlada je donela zakon, koji zamenjuje princip ravnopravnosti i univerzalnih vrednosti nacionalizmom i rasizmom. To me ispunjava dubokom tugom i moram da postavim ista pitanja kao i pre četrnaest godina: šta je ispunjeno od obećanja i koliki je jaz između ideje i stvarnosti. Ne mislim da je jevrejski narod preživeo dvadeset vekova, uglavnom proganjan, da bi sada postao ugnjetač drugih. Novi akt to upravo čini.“
„Zbog toga me je danas sramota što sam Izraelac“, apostolski podučava Barenboim političare – bez sluha i osećanja za svet dvadeset prvog veka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
