Pobednici i pobeđeni – u društvu velikog dela „ostatka sveta“ – u Parizu su obeležili vek od prekida vatre u Velikom ratu jedanaestog novembra u jedanaest sati i jedanaest minuta 1918, pošto je dotle za četiri godine, četrnaest nedelja i dva dana na obema stranama stradalo dvadeset miliona ljudi, 9,7 miliona vojnika i 10 miliona civila.
Redov, dobrovoljac, Avgustin Žozef Trebušon (40) je bio poslednji francuski vojnik ubijen u Prvom svetskom ratu. Pogođen je dok je trčeći nosio četi vest da će ručak stići u 11:30 i da će se – neko je čak zapisao – deliti vruća supa. Preostajalo je još petnaest minuta do primirja potpisanog u zoru tog dana.
Samo šezdeset sekundi pre obustavljanja vatre, ubijen je i poslednji vojnik u Prvom svetskom ratu. Rafal je pokosio Amerikanca Henrija Nikolasa DŽona Gantera (23), rođenog u Baltimoru – unuka useljenika iz Nemačke u Novi svet – koji je iz rova sam krenuo na jedno od „živih“ nemačkih mitraljeskih gnezda u Francuskoj.
Narednik Fred Vertenbah je u brižljivo vođenom dnevniku opisao taj poslednji dan na frontu: „Spavali smo na goloj zemlji. Led se hvatao na baricama. U jedanaest pre podne naša paljba je prestala, a i neprijatelj je zaćutao. Od pakla do raja put smo prešli za minut. Bili smo pomalo sumnjičavi. Nas dvojica smo oprezno prišli neprijatelju. Čuli smo ih kako galame i pevaju, a i veselo nemačkog trubača. Hvala Bogu, sve je gotovo.“
Ipak, tog dana je na evropskim ratištima – kazuju izveštaji – bilo jedanaest hiljada žrtava.
Veliku istoriju, izvesno, ubedljivijom čine beleške o sudbinama ovakvih junaka.
U knjizi „Tri puta jedanaest – dan, sat, minut“, DŽozef Perisko beleži: „Poslednji dan je bio mikrokosmos čitavog rata – uništavanje mladih života bez svrhe, u borbama krajnje uzaludnim. Nemci su želeli trenutno prekid vatre posle potpisivanja, a saveznici su zahtevali šestočasovno odlaganje, kako bi mogli da obaveste svoje komandante. Zapovednik američkih snaga general DŽon Peršing je naredio podređenima da obustave borbe, ali im nije rekao šta da čine u međuvremenu. Neki su mirno čekali, smatrajući da nema svrhe da zauzimaju teritoriju, na koju će za koji čas moći da došetaju. Drugi, posebno američki oficiri, mada i neki britanski i francuski, postupili su drugačije, nadajući se slavi i unapređenju u poslednjem trenutku. Slali su još jednom trupe u napad, da bi videli svoje ljude pokošene, kako je bivalo u prošle četiri godine rovovski borbi.“ Rezultat je bio: 3.500 mrtvih i ranjenih među Amerikancima.
Bugarska je prihvatila primirje 30. septembra, zatim i Osmanska carevina mesec dana kasnije, a onda i Austrougarska 3. novembra 1918. Krajem septembra nemačka Vrhovna komanda je obavestila cara Vilhema da je „vojnička situacija beznadežna“. Potom je Berlin od predsednika SAD Vudra Vilsona zatražio pregovore. Petog novembra saveznici su prihvatili da razgovaraju. Dva dana kasnije, načelnik Generalštaba Nemačke Paul Hindenburg telegramom je pozvao savezničkog vrhovnog komandanta maršala Ferdinanda Foša da organizuje polaganje oružja. Nemačka delegacija je prešla liniju fronta u pet automobila i deset sati je vozana po razorenoj zemlji, pre nego što je smeštena u voz, koji se zaustavio u Kompjenjenu, šumi udaljenoj pedesetak kilometara od Pariza. Razgovori su vođeni tri dana u železničkom vagonu, a Foš se samo dvaput pojavio pred Nemcima: jednom da pita šta žele i na kraju da potpiše odluku u ime pobednika. Pregovora zapravo nije ni bilo. Za osam minuta ispisano je primirje na trideset šest dana – koje je najvećim delom diktirao Foš – o potpunom porazu Nemačke. Formalno dokument nije nazvan – predaja; tri puta je produžavan pre konačnog potpisivanja mirovnog ugovora 28. juna 1918.
Vagon CIWL2419 se vratio u putnički saobraćaj kompanije spavaćih kola, a potom je izlagan u Parizu da bi 1927. bio postavljen na mesto na kome je iz njega prekinut Prvi svetski rat. A onda, 22. juna 1940. u istorijski salon na šinama ukrcavaju se Hitler, Gering, Kajtel i Ribentrop da bi baš tu, pred njima, Francuska potpisala ranu predaju u Drugom svetskom ratu. Kao trofejni plen Nemci vagon odvoze u Rajh, a 1945. pred savezničkim napredovanjem ga uništavaju. Ipak, 1950. je napravljena verna kopija „pravog“ vagona sklopljenog 1913. u nameri da udobno prevozi ljude sa plaćenim kartama, ali mu je pripala drugačija namena. Posle Drugog svetskog rata vraćen je na početnu stanicu, u šumu nadomak Pariza, opet kao simbol nade u bolje dane.
Foš je smatrao da Versajski papir „samo primirje za sledećih dvadeset godina“. Maršal je bio proročki vidovit čitač onog vremena; predsednik Emanuel Makron je gostima kod pariskog spomenika neznanom junaku izneo svoje viđenje ovog: „Nacionalizam je suprotan patriotizmu. Stavljanjem sopstvenih interesa na prvo mesto, ne vodeći računa o drugima, brišemo najvažniju stvar do koje nacija drži i ono što je održava u životu: moralne vrednosti.“
Svetski lideri, prikazale su televizijske slike i izveštači, pred Trijumfalnu kapiju su stigli zajedničkim autobusom, a onda su do svojih stolica hodali štićeni kišobranima, dok je sipilo iz tmurnog neba. Dvojica predsednika, američki Donald Tramp i ruski Vladimir Putin došli sopstvenim automobilima. Skup je zbog toga kasnio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
