Putinov pasoš

Novom pobedom i očekivanjima da je obnovi 2018, Putin će sabrati dvadeset četiri godine na kormilu Kremlja; uporni istraživači su našli da je Staljin vladao trideset jednu, Lenjin samo sedam, Gorbačov šest, a najkraće Černjenko samo jednu i Andropov dve. Istorijski rekorder je, kao car cele Rusije, Ivan Grozni: od 1547. na prestolu je bio pedeset jednu godinu.

Uoči predsedničkih izbora 2012, Mihail Gorbačov je – „pošto Rusiji treba demokratija, a ne monopol“ – prijateljski savetovao Putina (za koga kaže da „nije diktator“) da se ne nadmeće za treći mandat.

Putin je pobedio u prvom krugu, pominjući reči Martina Lutera Kinga „ja imam san“, zatim stihove Ljermontova „kraj Moskve umiremo, kao što su naša braća umrla ranije“ iz poeme Borodino, onda i poruku boljševičkog ministra Vjačeslava Molotova „borba se nastavlja, pobeda će biti naša“. Poruka Putinovih aktivista biračima se značajno usmeravala na pouku da bi već ideja o odlasku njihovog kandidata Rusiju „vratila u haos“, a patrijarh je – u svojoj podršci – nesrećne devedesete godine prošlog veka izjednačavao sa tragičnim vremenom Napoleonovog i Hitlerovog napada.

U kampanji je Putin, naročito posle decembarskih parlamentarnih izbora, upadljivo pokazivao borbenije raspoloženje, naglaskom da je „pred Rusijom pretnja“ i pozivom sledbenicima da se mobilišu u konačnoj borbi protiv neprijatelja, stranih i domaćih. Čak – nalaze posmatrači poput izveštača Rojtersa – „u zemlji od 143 miliona ljudi mnogi su nesigurni da li će biti pomirljiv i reformista ili će stati na put političkim i ekonomskim promenama“: „Putin će se, kad stupi na dužnost u maju, verovatno vratiti oštroj retorici protiv Zapada, što je bio zaštitni znak njegovog prvog predsednikovanja i ove kampanje. Ekonomisti smatraju da će ključni test biti koliko je spreman da se upusti u reformu privrede izuzetno zavisne od izvoza energije, kao i opreznost da predizborna populistička obećanja o trošenju mogu da ga udare kao bumerang.“

Upotreba patriotske retorike, koja je imala dobar odjek kod publike, za Bi-Bi-Si je „evidentna nostalgija za SSSR-om, čiju je propast Putin jednom nazvao najvećom geopolitičkom katastrofom dvadesetog veka“.

Pasionirani tragači za romantičnim pričama zabeležili su na internet sajtu moguću sentimentalnu porodičnu uspomenu, koja svakako nema veze sa politikom: Putinov deda Spiridon (1879 – 1965), bio je kuvar u Lenjinovoj dači u Gorkom, a kasnije i kod njegove udovice Nadežde Krupskaje; potom je kuvao i Staljinu, kad je dolazio u kuću za odmor u okolini Moskve, koja je pripadala Gradskom komitetu Komunističke partije Sovjetskog Saveza.

Postizborni moskovski mitinzi radosti i protesta pokazuju današnja podeljena domaća osećanja. Strani analitičari, pritom, ukazuju da je zasićenost Vladimirom Putinom najrasprostranjenija među „obnovljenom građanskom klasom, koja posle obnove urušenog materijalnog standarda ima potrebu i za drugačijim, liberalnijim dostignućima i uticajnijom ulogom i većom zastupljenošću u društvu“. Zanimljivo mišljenje Maihaila Dmitrieva iz Centra za strateška istraživanja prenosi nedeljnik Ekonomist: „Srednja klasa je iznikla u u političku snagu, pošto su njeni pripadnici od potrošača sada postali građani.“

Ekonomski eksperti iz sveta smatraju, kao londonski bankar Tim Eš, da je „Rusija na raskrsnici – suočava se sa stagnacijom, ako istinski ne uđe u ambiciozne reforme“. Dmitriev uz to procenjuje da bi za očuvanje ravnoteže budžeta bilo neophodno da cena barela nafte bude 130 dolara.

Sadašnjih četrdeset procenata bruto nacionalnog proizvoda za javnu potrošnju, kažu, već je dovoljno teško breme. Kandidujući se za predsednika Vladimir Putin je očinski obećao do 160 milijardi dolara dodatka budžetu, što bi značilo veliko povećanje plata i penzija za vojsku, učitelje i lekare; u budžet za 2012. već je uvršteno za trećinu veće davanje armiji, policiji i snagama bezbednosti.

Prednost kojom je Vladimir Vladimirovič izmakao protivnicima na izborima prilika je da još šest godina sigurno drži konce u rukama, a potom i zakonske izglede za još toliko stolovanja. Da pokaže da je glasanje bilo „čisto“ država je uložila četiri stotine miliona dolara u kamere na biralištima, čija je slika bila dostupna svekolikom svetu. Nenaklonjeni cinici, skloni tehničkim detaljima, primetili su možda nevažnu sitnicu: kamere su držale na oku kutije, ne članove komisije dok prebrojavaju glasove.