… kako je sam govorio o svom životnom učinku – za „pobedu, u teoriji odavno na dohvat ruke, a u praksi sprečenu političkim udarcima“.

U tom, sada već amanetu poredi nesamerljivost odredbi Deklaracije o nezavisnosti Izraela iz 1948. i 2018. usvojenog Nacionalnog zakona, koji – opominje Avneri – sadrži „dva važna propusta“:

„Deklaracija govori o jevrejskoj i demokratskoj državi i obećava punu jednakost svih građana, bez obzira na religiju, etničku pripadnost i pol. Sve je to sada (u novom zakonu) nestalo – nema pomena demokratije i ravnopravnosti. Država je Jevreja, za Jevreje i od Jevreja.“

U Tel Avivu je umro Uri Avneri, izraelski novinar i političar i neumorni mirovni propovednik i borac za palestinsku državu više od sedamdeset godina, prvo za zajedničku (u početku je verovao u prirodno savezništvo sa Arapima u sticanju nezavisnosti), potom za dva suseda. Kremiran je, a pepeo je prosut u more, bogata pisana zaostavština je namenjena Nacionalnoj biblioteci, a novac koji je imao ostavio je kao prilog akcijama za mir.

Sledbenici su ga videli kao „čoveka ispred vremena u pionirskom pohodu“, dok je za mnoge druge bio „državni neprijatelj i izdajnik, koji je uprljao izraelsko ime“.

Dnevnik Haarec je napisao da Avnerija „slobodno možemo da zovemo prorokom, čiji duh nikad nije posustao“:

„Izrael je izabrao da zatvori oči pred njegovim predskazanjima i ne samo da nastavlja okupaciju, nego je i pojačava. Verovao je da je mir sa Palestincima moguć i da će biti postignut, čak i kad izgleda da stvarnost ide u drugom pravcu. Jevrejska država ga nije slušala i nije mu ukazivala poštovanje, koje je zaslužio. To govori više o Izraelu nego o njemu.“

Davne 1979, Uri Avneri je – suprotstavljajući se protivnicima ratifikacije izraelsko-egipatskog mirovnog ugovora – u Knesetu maštovito, za neke donkihotovski, izneo svoju viziju: „Oni kažu da ćemo imati malu državu. Nema veće greške od toga. Mir ne smanjuje veličinu zemlje. Zapravo je uvećava. Moći ćemo svojim automobilima da odemo na vikende u Kairo i Aleksandriju, da putujemo vozom u Damask i Aleksandriju, avionom u Alžir i Bagdad i brodom do Kazablanke i Sudana. Da li je to utopija? Ta reč nas ne plaši.“

Malo od takvog sna se ostvarilo, ali Avneri se nikad nije predavao.

U leto 1982, na vrhuncu izraelskog ratnog pohoda na Liban i višemesečne kaznene ekspedicije za proterivanje PLO iz zemlje kedrova, Uri Avneri se u Bejrutu sastao sa Jaserom Arafatom. Posle razgovora – prvog javnog susreta Izraelca i palestinskog lidera – rekao je pred kamerama:

„Činjenica da nas dvojica, usred ovog strašnog rata, sedimo ovde zajedno, znak je da će u budućnosti naša dva naroda pronaći rešenje za koegzistenciju Palestinaca i Izraelaca. Verujem u palestinsku državu pored Izraela i da će dve strane živeti u miru i da će se lagano razviti dobri odnosi.“

U Izraelu više tadašnjih ministara su tražili da se Avneriju sudi za veleizdaju. Javni tužilac je odlučio da „nije učinio krivično delo“. Kasnijih godina Uri Avneri i Jaser Arafat su se sretali više puta. Kad su 2003. Izraelci vođu Palestinca držali „pod opsadom“ na Zapadnoj obali, Avneri je bio u „živom štitu“ pred rezidencijom u Ramali.

„Teško da može da se nađe biografija nekog Izraelca bogatija i kompleksnija od Avnerijeve“, zaključuju revnosni istraživači: „Rođen kao Helmut Osterman 1923. u Nemačkoj, kao dete je stigao u mandatnu Palestinu. Porodica je u zadnji čas izmakla Hitleru. Tada još kao Helmut, ubrzo se pridružuje Irgunu (ali ga i napušta), podzemnoj jevrejskoj organizaciji, koja se terorom bori protiv Britanaca, ali i Arapa. U ratu za nezavisnost je u elitnoj jedinici – Samsonovim lisicama. Više puta je poslanik Kneseta i osnivač levih partija i predvodnik mirovnih pokreta, novinar koji bije bitke sa establišmentom, korupcijom, verski motivisanim nasiljem, etničkom diskriminacijom, a prva linija fronta decenijama mu je za mirenje sa Palestincima.

Za vrsnog poznavaoca Bliskog istoka Roberta Fiska je „jedan od heroja, kakvih nema mnogo“. Britanski izveštač u svojim beležnicama nalazi jedan davni razgovor sa Urijem Avnerijem (tada je imao 63 godine) i u londonskom Independentu sada podseća njegovo davno tumačenje „otkud oni koji su preživeli Holokaust i njihova deca mogu da dozvole ono što se događa Palestincima“:

„Bilo bi lepo da se veruje da je narod, koji je prošao patnje u holokaustu doživeo i pročišćenje. Ali, događa se suprotno. Ima, međutim, nešto što u stradanju stvara neku vrstu egoizma. Bolesni ljudi, kad su u bolovima, ne mogu da govore ni o čemu drugom, sem o sebi. Kad su se tako monstruozne stvari dogodile vašem narodu, smatrate da ništa sa tim ne može da se poredi. To vam dozvoljava da činite sve što želite i verujete u neku vrstu sopstvenog moralnog imuniteta, kakav se vrlo jasno oseća u Izraelu, pa otud uverenje da je IDF humanija nego druge armije.“

Uri Avneri je tiho okončao sizifovsku borbu sna i jave.