Patrijarh Šenuda Treći, četiri decenije duhovni poglavar egipatskih hrišćana, ali jednako i etnarh Kopta, koji se osećaju u svojoj veri očuvanim potomcima faraonskog doba, a ne brojčanom manjinom, „već integralnim nacionalnim materijalom“ u moru islama duž Nila, bio je i u savezu i u sukobu sa zemaljskim gospodarima, kao što je njegova crkva monofizitska jeres, osuđena na Četvrtom vaseljenskom saboru 451. godine u Halkedonu, ali ni odbačena, već stolećima kasnije „konkordatom sa pravoslavnom braćom 1989“ prihvaćena i sa svojim usamljenim učenjem o samo božanskoj prirodi Isusa Hrista.
Otkad je jevanđelista Marko pre skoro dve hiljade godina – oko pedesete u našoj eri – doneo hrišćanstvo u Aleksandriju, Šenuda je bio sto sedamnaesti koptski patrijarh. U odavanju višednevne poslednje pošte pred ispraćaj preminulog patrijarha u kairskom katedralnom hramu najmanje troje vernika se ugušilo „bez vazduha“ i više od sto sedamdeset su povređeni, dok je policija nastojala da održi red, ali i da bude spremna da spreči moguće koptsko – muslimanske obračune, kakvi se u novo doba pamte po žrtvama, jednako zbog verske ili socijalne netrpeljivosti.
Već utvrđivanje brojnosti koptskog stanovništva je rešavanje duge egipatske zagonetke. Statistika vlasti govori o mnogo manje Kopta nego što oni sami o sebi kažu; smirenije procene su da ih od današnjih oko osamdeset miliona žitelja čine oko deset. Računa se da u svetu živi još oko četiri miliona Kopta.
U davnoj istoriji prva stradanja egipatskih hrišćana su, kao i drugde, zapisana u vreme rimske vladavine, a u mnogim kasnijim stolećima, posle većinskog ustoličenja islama, jedno od temeljnih društvenih pitanja povremeno su koptsko – muslimanski odnosi, sve do skorašnjeg Arapskog proleća i smirenijih pokušaja pomirljivijeg suživota nacija, ali i istovremenog pribojavanja od nove neizvesnosti.
Šenuda je za svojih osamdeset osam godina života iskusio mnoge od tih mena. Zabeležen je, koliko jednima kao reformator i zaštitnik pastve, toliko drugima kao uporni konzervativni čuvar doktrine, koji je čak izazivao ljutito nezadovoljstvo i unutar crkve, a i među mladim sekularnim Koptima, koji traže zapaženiju ulogu u društvu. Najliberalniji buntovnici videli su čak i početnu opasnost od samoizolacije sopstvene crkve.
Svakako, bio je posebno harizmatičan pastir, koji je znao da se zbog nepravdi narodu isposničkim uverenjem povuče u pustinju, ali dešavalo se i da ga u takvo izgnanstvo oteraju, što je jednom nezadovoljan patrijarhovim vladanjem crkvom učinio predsednik Sadat.
Mona Makram Ebeid sa Američkog univerziteta u Kairu objašnjava: „Mladi Kopti danas ne žele da u svojim zahtevima ostanu zatočeni unutar Crkve. Njihov poriv je da se oslobode takvog ograničenja i mada su crkvi veoma odani, neće više da budu podučavani.“
Smrt patrijarha Šenude Trećeg dolazi u loš čas, ukazuje jedan od pažljivih analitičara: „Vidljiva politička nastojanja islamizacije povećavaju koptsko osećanje marginalizacije. U parlamentu je sada Partija slobode i pravde, izdanak Muslimanske braće, najjača, a za njom radikalna, salafistička Stranka svetlosti. Pritom, priprema se novi ustav i Kopti strahuju da im ravnopravnost neće biti osigurana.“
Strani posmatrači se pribojavaju, kako formulišu, „vakuuma autoriteta“ u koptskoj zajednici posle Šenudinog umeća delikatnog održavanja ravnoteže i delovanja iza scene pre nego bacanjem rukavice, i sa svojim vernicima i sa državom, mnogo puta po cenu žrtvovanja“.
Biografija Šenude Trećeg, rođenog kao Naser Gajed 1923. u Asijutu u Gornjem Egiptu, zaista je beskrajan kaleidoskop. Za sumnjičave u monahe dovoljno da se pomene: pre teoloških studija, diplomirao je istoriju na Kairskom univerzitetu, kao oficir egipatske vojske učestvovao je u arapsko – izraelskom ratu 1948, izdao je stotinu knjiga, pisao je i stihove, kao poglavar crkve uređivao je časopis, živeo je šest godina u pećini da bi „iskusio potpunu slobodu i prosvetljenje“, posle hiljadu pet stotina godina bio je prvi koptski patrijarh koji je posetio 1973 Vatikan i sreo se sa papom Pavlom Šestim „u ime koncepta jedinstva hrišćanskih crkava“. Koptima je posle potpisanog mira zabranjivao da posećuju sveta mesta u Jerusalimu, pre nego što „odu ruku pod ruku sa muslimanima, kad se okonča čitav arapsko – izraelski sukob“. Često se, svojevremeno, sretao sa vrhovnim muslimanskim prvosveštenikom Mohamedom Tantavijem. Sadat, sa kojim je prethodno čitavu deceniju imao dobre odnose, ga je 1981. „razvlastio“ i uputio u kažnjenički pritvor u manastir u Vadi Natrunu, u istočnoj pustinji, dok ga sledeći predsednik Mubarak 1985. nije vratio u Kairo. Na početku prošlogodišnje pobune na Trgu Tahrir nije ohrabrivao svoje vernike da učestvuju u demonstarcijama.
Obično najpoznatiji Kopt Butros Butros Gali bio je samo generalni sekretar Ujedinjenih nacija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
