Predsednik Donald Tramp odlukom o Jerusalimu kao jedinoj izraelskoj prestonici zamišlja možda – nalaze posebno cinično raspoloženi komentatori, a opčinjeni sledbenici i veruju – da je „u novom dobu persijski kralj Kir Veliki iz šestog veka pre Hrista“.
Međutim, izazov čitavom svetu u Generalnoj skupštini UN je prošao neslavno, sa šačicom podrške i nešto više uzdržanih na „ispitu vernosti“. Razumna većina je proglasila „hatišerif“ Bele kuće i prateće pretnje ništavnim, istina u neobavezujućoj rezoluciji, ali je prethodno Amerika u Savetu bezbednosti doživela katastrofalan poraz, napuštena i od najbližih saveznika, držeći se veta kao jedinog pojasa za spasavanje.
Prema starozavetnoj Knjizi Jezdrinoj davni persijski vladar, kralj Kir Veliki je Jevrejima omogućio i bogato pomogao povratak iz sedamdesetogodišnjeg vavilonskog ropstva i obnovu Hrama. Tramp ulaže trud da se u našoj eri upiše kao politički i diplomatski dobrotvor zahvalne moderne jevrejske države i oduševljenih radikalnih hrišćanskih evangelista (pouzdana i veoma brojna predsednikova biračka baza) u SAD.
Od 193 članice Ujedinjenih nacija Trampu se (zasad) odazvala samo Gvatemala. Predsednik DŽimi Morales, i sam revnosni evangelista, koji je prethodnih meseci izbegao impičment zbog optužbi za korupciju, televizijski komičar pre izborne pobede i stupanja na dužnost prošle godine, naredio je preseljenje ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim. Tamošnji izraelski ambasador Mati Koen je izjavio da datum nije određen, ali će se „premeštaj dogoditi pošto to učine Sjedinjene Države“. U Vašingtonu predviđaju da su potrebne „najmanje dve godine, možda i koja više“.
U Trampovoj (SAD: 325 miliona ljudi, 9,8 miliona kvadratnih kilometara) mobilizaciji „frontu otpora“ svetskoj zajednici (7,6 milijardi žitelja planete) je i Nauru sa svojih jedanaest hiljada građana i veličinom od 21 kvadratnog kilometra. Republika u južnom Pacifiku, treća najmanja država na svetu, pored Vatikana i Monaka, naseljena već tri hiljade godina i zapamćena po kolonijalnoj prošlosti u ranijim stolećima, značajna vojna „tačka“ u oba svetska rata, stekla je nezavisnost 1968. i ravnopravno mesto u Ujedinjenim nacijama. Zbog bogatstva fosfatima, dosad iscrpljenim, krajem šezdesetih godina prošlog veka beležena je kao prva u svetu po prihodu po glavi stanovnika i – nakratko – poreski raj i obećano mesto za pranje novca.
Republika Palau, u istom stroju, na oko četiri stotine ostrva u zapadnom Pacifiku ima 21.000 stanovnika, velike mešavine potomaka sa liste šarolikih predaka na 466 kvadratnih kilometara, pamti dolazak Evropljana od šesnaestog veka, naseljena je pre tri milenijuma prvim migrantima sa Filipina. Palau se 1979. izjasnio protiv ulaska u federaciju Mikronezije i od 1994. uživa pun suverenitet, uz slobodnu asocijaciju sa SAD.
Ostatak podrške, do broja devet, Trampovom viđenju Jerusalima su pružile nešto veće i bar po imenu poznatije države, kao jedina zemlja iz Afrike Togo, Honduras, a – naravno – pre svih, Izrael.
Američko prebrojavanje i zaprećena kazna uskraćivanja redovne pomoći, pažljivijim pregledom najvećih primalaca izgleda u praksi malo ostvariva. Na čelu spiska godišnje „transfuzije“ je Avganistan sa 4,7 milijardi dolara, slede Izrael (3,1), Egipat (1,5), Irak (1,1), Jordan (1), pa Pakistan (0,7) i dalja klijentela kojoj teško da će Tramp – zbog sopstvenih potreba – zaista zavrnuti slavinu.
Vašington je uspeo da skreše drugi račun. Zadovoljna „istorijskom redukcijom“, kako je ocenila, ambasadorka Niki Hejli je saopštila da je sledeći budžet Ujedinjenih nacija (Amerika ga popunjava sa 22 procenta) smanjen za 285 miliona dolara. Prošli je iznosio 5,4 milijarde dolara.
Trampu je možda najveća šansa za „pokajanje“, za izlazak iz zamke koju je sam sebi postavio – pored hlađenja sopstvene glave – „nemilosrdna stvarnost i manjak izbora sada ogorčene arapsko-islamske, pa čak i palestinske strane, da traga za izlaskom iz lavirinta bez američkog partnerstva“.
Prilike stalno propadaju – ukazuje Ekonomist – „pre nego što su isprobane“.
Londonski nedeljnik piše: „Palestinci se osećaju usamljeni. NJihov glas je izgubio odjek na Bliskom istoku u grču građanskih ratova i bitaka preko opunomoćenika između Irana i njegove šiitske moći i Saudijske Arabije, sunitskog predvodnika u regionu. Rijad izgleda više zainteresovan da ugodi Izraelu, koji je postao prećutni izraelski saveznik u sukobu sa Teheranom. Palestinci kažu da je ono što su videli u američkom mirovnom planu uvredljivo, ali Saudijci ih pritiskaju da ga podrže. Čak i posle Trampove objave saudijski ministar spoljnih poslova napore SAD je nazvao ozbiljnim. Obični Palestinci imaju mnogo neposrednije brige – hranu, vodu i kako da čuvaju živu glavu.“
U istraživanju raspoloženja na Zapadnoj obali ipak okupacija i jevrejska naselja čine trideset odsto briga u „veoma lošim uslovima života (u Gazi i svih 81 odsto).
„Sada je na nama Evropljanima“, priželjkuje Špigel i – naglašeno – dodaje „i nas Nemaca da izađemo sa novim idejama, ma koliko to može da bude teško: „Nastala situacija na Bliskom istoku pruža izvanrednu priliku. Evropljanima nijedna briga nije toliko važna briga kao sukob Izraelaca i Palestinaca. Američki predsednik Tramp je prosuo veliku kantu ulja na vatru stavljajući kola ispred konja, pošto je tako obećao u izbornoj kampanji. Napravio je glup i besmislen korak.“
Konačno, ma koliko neverovatno zvuči, analitičarka Juliana fon Mitelštet pominje ono što se, po njenom mišljenju, zaboravlja: „San oca cionizma Teodora Hercla je bila prestonica (jevrejske) države, na padinama Karmela, brda kod Haife.“ Java je potpuno drugačija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
