Za onda, kada bude vreme. Kada vreme protekne, ili kada neki drugi ljudi, u drugim istorijskim okolnostima, budu na vlasti, kada istorijske prilike budu drukčije, tako same od sebe, budu drukčije.

E sada, spretno ili nespretno, na vreme, ili pre vremena, zakasnelo, ili uranjeno, zavisno od toga šta zastupate, a i koga zastupate, otvoreno je pitanje odgovornosti novinara u „pojedinim segmentima“, dugogodišnjeg ovdašnjeg ratovanja.

I onda sledi argument, zašto baš u ovom času, i ko nam je to „uvalio“, a uvid u arhive, RTS Novi Sad, recimo, rado se naziva „rovarenjem“.

Tačnije, koja je to „inicijalna kapisla“ da se baš sada počelo govoriti baš o novinarima, a ne o nekome drugom. O lekarima, recimo, jer uvek kada kažete nešto o lekarima, oni će reći, zašto o nama, zašto ne o sudijama, a zašto o sudijama, zašto ne o političarima, i tako dalje i tako dalje, ovoga puta baš zaista i tako dalje i tako dalje.

Cehovska je borba uvek najgolema. Možete vi svašta o Slobodanu Miloševiću, možete i o drugima, pre ili posle, ali nikako, ama baš nikako ne možete „unutar udruženja“, i „između udruženja“, jer, svi se tu znamo, i sve to boli, neprijatno je, i više od toga, teško je posle izvesnih reči nastaviti sa druženjem.

Uvek smo se dobro družili. Posebno u klubovima i po kafanama.

Uvek je sve moglo, i mada se govori o razjedinjenosti, uvek smo svi bili zajedno.

Pogotovo kada je o cehu reč, jer kako bi to bilo da kolega navali na kolegu, to prosto nije pristojno. I treba biti tolerantan.

Dobro, kada je o sadašnjosti reč, znamo „Kosovo je Srbija“, „Evropske integracije“. Ako ta dva slogana pokušaš da vidiš uživo, da ih predočiš, a tek ako želiš da ih pipneš, vidiš da nemaš šta da uhvatiš, to jednostavno nestane, ma kakva bila sposobnost apstraktnog mišljenja.

Dakle, ta se tako imenovana stvarnost na neki način pred očima razređuje, a onda, nestane. Hoću reći, suviše je himerična. Dakle, stvarnost je na određeni način određena virtuelnošću.

Sada bi ko sve ne i zašto hteo, ponovi hteo, da i prošlost učini virtuelnom mantrom. Kao da se to i do sada nije činilo.

Mi nismo videli ono što smo videli, mi nismo živeli ono što smo živeli, mi nismo slušali i gledali ono što smo slušali i gledali.

Pa kakvo onda uporište imaju građani, gde to oni i kada zapravo žive.

Pogotovo oni preseljeni, oni opustošeni, oni bez ikoga i ičega. I oni siromašni.

Gde je njihovo carstvo zemaljsko i carstvo nebesko. Smisao uvida „u ono što se dogodilo“ samo od sebe, nije u osveti, nije samo u kazni, već u uviđanju kauzaliteta, u tumačenju stvarnosti, u povezivanju događaja, u kontroli svakog pojedinca i društva u celini nad procesima koji se odvijaju. Smisao je u utemeljenju biografija i sudbina hiljada ljudi, koji lutaju jer ne razumeju ni zašto, ni kako su se našli u ovome u čemu su se našli.

Svako relativizovanje opakih reči i dela, dalje relativizovanje, iznova postavljano pitanje „zašto baš sada’ i „ko to rovari po prošlosti“, samo odlaže suočenje, a time i utemeljenje, pa i ambiciju da se može učiniti nešto sa sobom i sa drugima.

Šta je ta, i kada je, „inicijalna kapisla“, još jedna frazetina kada je reč o suočenju sa prošlošću, i ne, naravno, samo i tome.

Te bi svi oni koji su toliko voleli da se pozivaju kako je potreban jedan istorisjki period do početka govora „o zločinu u naše ime“ i o doprinosu onih kojih se dobro sećamo tim zločinima, mogli da prestanu sa „zašto sada“, jer je već bilo „zašto tada“.

Što znači ponavljanje one iste matrice koja je toliko užasa omogućila, a koja se sastoji u opravdanju da se ništa ne može reći o opsadi Sarajeva, jer se ništa nije reklo o razaranju Vukovara.

A govorilo se, što je ponos ove sredine, i garant njenog opstanka, pa i evropskih integracija, samo što se to ne da videti, zato što se zlo ne imenuje, ne krsti, zato što se unutar ove sredine stvara ravnoteža snaga i straha, baš kao što se na pomenu sopstvenog zločina uvek navode zločini drugih. I pisanja, novinarstvo drugih. Iako svi znamo šta je to „što se dogodilo“, i kako se dogodilo.