U stvari te dve godine nisu „protekle“, nisu „propale“ (kako se to uobičajeno kaže za Jugoslaviju; uvek kada to čujem pogledam negde dole, u ferzeng, da vidim gde je to ona propala, u koji procep, u koju pukotinu, rupu, središte zemlje), godinu dana posle prvog Gvozda, juna meseca prošle godine izvedena je predstava „Izlet u Rusiju“ Miroslava Krleže u režiji Jovana Ćirilova i uspostavljena institucija „Plenuma“, kao gesta ili forme zasedanja, razgovora, debate, iz kojih je crpeno i iskustvo disputa na temelju Krleže, i svega pripadajućeg, prošlosti i stvarnosti; te snimljen film, tako da se ne pogubimo, ili da ne „propadnemo“, a posebno da vreme ne „protekne“, nego da ga nekako pridržimo. I sada, dve godine kasnije, „doveli“ smo predstavu na Gvozd, podno kuće Memorijalnog muzeja. A preko puta, gore u brdo, čudesnog spomenika Marije Ujević, Krleža u građanskom, civilnom svome odelu, veliki, baš on (nije lako tako šta smisliti i napraviti), skulptura kojom zapravo počinje predstava „Izlet u Rusiju“, to jeste dijalog, plenum.

„Izlet u Rusiju“, Milutin Milošević, Krleža oblači na sebe majice i majice, pa potom džempere i džempere, a onda kapute i kapute, ne bi li spomenikom bio u razgovoru sa Vu San Pejom (Boris Bakal). Upravo o tome je govorio Predrag Matvejević, domaćin predstave „Izlet u Rusiju“, na samim vratima Krležinog doma, isti Matvejević koji je pre dve godine „rukovodio“ skupom na Gvozdu, čiji je sastavni deo bio i naš budući rad – „Izlet u Rusiju“.

Naime, dve godine ranije u Hrvatskom društvu pisaca održan je skup o aktuelnosti Krležinog dramskog teksta, o čemu je u ovim novinama tada bilo mnogu reči, „referisao“ je Velimir Visković, slobodno mogu reći jedan od sastavnih „čimbenika“ čitavog zbivanja u Plenumu „Izleta u Rusiju“, što zbivanju čast čini.

Tema broja „Danasa“ (subota – nedelja 16. jul 2011) tako je bila „Krleža, 118“: „Dobro, nije mi dat predug rok, ali više-manje poznajem u Zagrebu sve koji se bave Krležom, ili mogu o njemu govoriti na zanimljiv način, vjerovao sam da ću ih moći motivirati da nastupe, pa makar morali improvizirati.“ I jeste. „Po prisustvu u srpskom kulturnom životu, Krleža je i srpski pisac, na isti način na koji je, primjerice, Danilo Kiš i hrvatski pisac.“

(Kada bih vam sada iscitirala naslove iz „Danasa“ iz jula 2011, shvatili biste šta znači „rad vremena“, na primer „Tadić putuje na Brione“… ili „Sorosov testament“, čudo je uvek kada čovek posegne sa prelistavanjem nekadašnjih novina.)

Sedim na istoj adresi, na vrhu gornjeg grada Zagreba, u Hrvatskom društva pisaca, na skupu u povodu 120 godina rođenja Miroslava Krleže, pre neki dan 2013, i slušam čudesan „referat“ Tatjane Jukić o sablastima prošlosti, čiji povratak pisac predestinira, i mislim koliko je bitan kontinuitet bavljenja onima koji su završili na evropskim stratištima upravo kao tvorci današnjih evropskih temelja i tradicija.

Čini mi se da znam nešto o tome.

„Šta bi to bili paradoksi! Nije to ništa paradoksalno! Danas je veliki nemir u zemlji Evropi. Zbiva se nešto. Evropa danas još uvek laje u svojih dvadesetak polujezika i stvara Palma gumpete! Drugo je sve ili robovanje ili izolacija. Ždralovi i rode, lastavice i patke, žive iznad toga između Nila i Tibeta, Afrike i Evrope. Ptice selice nad nama, pametnije su od nas i od naših velegradova, te živu po visokim integralnim kružnicama, što smo ih mi po zemlji izderali u nekakve narode i klase, gradove i klime, geografske distance i industrije. Velika čežnja danas ždere Evropejce i ja verujem da se po svim severnim gradovima (za kojima mi toliko čeznemo), pate pojedinci u svojim samoćama i da čeznu za izlaskom iz ovoga pakla.“ (Miroslav Krleža „Izlet u Rusiju“, Zagreb, 1926, izdanje „Narodne knjižnice“).

Na moju veliku žalost, nismo bili u mogućnosti da vidimo sve događaje na Drugom festivalu Miroslava Krleže u Memorijalnom prostoru Miroslava i Bele Krleže na 120. obljetnicu njegovog rođenja, što ga je koncipirao i isproducirao Goran Matović (davno su prošla ona vremena, propala, kada je bilo moguće da učesnici festivala vide šta rade oni drugi, učesnici festivala), međutim po samome dolasku na Gvozd, odakle se teška srca odlazi zbog svega postojećeg i nepostojećeg, a posebno razlike između aktuelnog i savremenog, te i ptica koje se čuju tokom izvedbi, videla sam jedan oblik danas odabranog i nužnog teatra što ga je pokazala Mani Gotovac, pod radnim naslovom „Kastelice“. Veoma blizak onome što zastupamo u predlogu produkcije teatra, a zovemo ga „Rizik“; naime, radi se o iskazivanju sume, kondenzovane forme, koja staje kao predstavnik celine predstave.

Mani Gotovac, naime, vodi, kao Čičerone („Aretej“, Krleža) posetioce, publiku kroz čitav prostor Belinog i Krležinog „mišljenja i pevanja“, pripovedajući, na licu mesta, o životu ovo dvoje ljudi, da bi nas izvela na plato po dno kuće gde su Nataša Barbara Grančer i Mirko Mandić odigrali scenu iz „Gospode Glembajevih“ Slovenskog narodnog gledališča u režiji Ivice Buljana. Ovom događaju prethodio je tonski zapis glasa Bele Krleže, Kastelice iz 1949, te odlomci iste scene iz filma „Glembajevi“ iz filma Antuna Vrdoljaka 1988, scena Ene Begović (Kastelica) i Mustafa Nadarević (Leone).

To je svakako jedna od najerotskijih i najmetafizičkijih scena koje se u teatru mogu videti. Ona je igrana presudno i definitivno, odsudno i konačno, u jeziku i u jeziku tela. Sažeta je sva biografija likova, sva nerealizovana strast i provala neizrecivog što se u ta dva bića komprimirala i reprimirala. Oni su izašli iz te kuće, na Gvozdu (Bela i Miroslav) oni su likovi iz „Glembajevih“ (Krleža), žena i muškarac, glumci i teatar, jeste, katarzično, raj i pakao, Grančer i Mandić.

I šamarajuća smelost, hrabrost, „ženskost“, čulnost i pamet, savremenost (ne aktuelnost) reditelja Ivice Buljana. Te večeri „Kastelica“ Mani Gotovac.

„Izlet u Rusiju“ dve predstave jedna za drugom na Gvozdu. Svi su se „snašli“ u novom prostoru, na otvorenom: Milutin Milošević, Damjan Kecojević, Vladimir Aleksić, Marko Janketić, Boris Bakal, Vladimir Pejković i Cvjeta Mesić, koja je u predstavu ušla sišavši iz Beline i Krležine kuće.

„O snazi leve ideje na elitnom Gvozdu“, piše zagrebački „Jutarnji list“.

Bez sumnje, i rasprava i razigravanje pitanja kojima se Krleža bavi u „Izletu u Rusiju“, mlad, godine 1926, jeste svojevrsna strast, i ono što uobičajeno nazivamo idejnim i političkim pitanjima, zapravo jeste i eros.