Sedim na ulazu Doma kulture u Preševu, na sceni je proba predstave CZKD-a „Will You Ever Be Happy Again“ i čuje se pesma Cece Račnatović čiji će ironijski kontekst grupa mladih devojaka koja upravo utrčava da čuje i vidi, razumeti tek uveče na predstavi, čitam predgovor Latinke Perović u knjizi sabranih tekstova Ivana Đurića, te Hobsbaumov iskaz u Danasu o uticaju Vilsonovog načela o pravu na samoopredeljenje na balkanski krvavi kotao.
Upravnik Doma koji je načinio jedan predivan park na ulazu zdanja, koje inače prokišnjava, i krenuo da popravlja krov koji prokišnjava i to baš na sceni, upravo se smenjuje jer je partija Reze Halimija izgubila pa će doći novi čovek. U razgovoru se oboje sećamo Femija Aganija.
Uveče na razgovoru posle predstave čuju se jezici srpskohrvatskobosanski, albanski, makedonski, engleski, govore kolege iz mostarske predstave „Zvjer na mesecu“, potreseni upravo viđenom našom predstavom, baš kao što sam i ja bila uzbuđena njihovom, čini se kao da će suma iskustava učiniti obrt, onaj ključni, katarzični, i u stvarnosti, jer je ona tolika i bolna da se njenom artikulacijom može otvoriti budućnost.
Sve je to na neverovatno lepoj, zelenoj i potencijalno tako rodnoj preševskoj dolini, penjući se preko Surdulice, lepo uređeno mesto, nema đubreta, i pravog sedenja u jednoj blagorodnoj kući roditelja našeg kolege, a dan je Vidovdan, i tamo negde u okolini prašte nekakve parole i zborovi, penjemo se na planinu, kroz šume na jezero u kome šetaju tresetna ostrva. Vlasinsko jezero, načinjeno u projektu za zemlju nakon pobede u Drugom svetskom ratu.
Smenjuju se kiša i sunce, tri puta je duga bila nad dolinom.
Prolazimo pored Mačkatice, tamo je onaj rudnik.
A tamo negde, u blizini, trešte zborovi i govore.
I posle predstava u kojima se sumira toliko razloga da se misli drukčije i toliko zahteva da se preokrene „rđava beskonačnost“, da se nešto, kao nega zemlje i rađanje dece učini mogućim.
Jer će Fortimbras neki zaista stupiti i ući u osvajanju pustih polja, prosto zato što smo ostali tako gluvi i nemi i pored odigravanja Mišolovke.
Da li je moguće da saznanje o oceubistvu i o nasilju nad zemljom, te izreka Hamletova da „zločin truli i da mu se smrad do neba diže“ neće, ni u vidu činjenica i prizora, izvršiti obrt.
Već će se oni opet nekako dogovoriti o zajedničkom odlaganju budućnosti, zato što im je sve do sada prošlost zajednička, a tajna greha tako ravnopravno razdeljena.
I to tako da čak ni Luda, sa pravom izgovaranja Kralju istina koje mu se ne sviđaju, neće nastaviti da govori, jer nema dvora, samo grupe, kao nastavak trupa, „dele plen“.
Možda je zato toliko tišine nad dolinom, srećom, iz nemanja, ili zbog još uvek nerazdeljenog plena, nema baš toliko usputnih naselja i ludačkih kuća, možda ima vremena da sve sami mladi svet po ulicama Preševa, a makar malo slušajući ljude, one koji su već toliko toga videli, poput naših domaćina u Surdulici, ili videvši neko pozorište u polemici sa zadatim, nastave da proširuju na čitavu kuću onaj poneki svoj prozor u Preševu, čiji su ramovi već ofarbani u belo, i već stavljena saksija sa cvećem.
Slušam Tanju, iz Inicijative mladih, ona je iz Pakraca, priča mi o školovanju u Beogradu, o tome da ona i dalje govori „vjerujm“ i „sjećam se“, uprkos tome što su je učili da „čovek“ mora biti „čovek“, a nikako „čovjek“, o „hlebu“ i „kruhu“, da ne govorimo.
Po dolasku u Beograd, preko razgovora u Nišu, saznajem nova „imenovanja“ beogradskih upravnih odbora, između ostalog i Bitefa, posle četrdeset godina. Gledam u fotografiju sa izložbe o Miri Trailović. Koncenzus je podelio plen.
I to zamislite, na putu „Za evropsku Srbiju“, do Urala. I na Vidovdan.
„Ko ovo trpi, zaslužuje sve što ga snađe“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
