Nezaboravno zato što je govorio čovek čiji je užareni nezaborav bio dokaz jedne velike strasti, ljubavi i posvećenosti. Nikada nisam „uživo“ čula čoveka koji se tako seća, od situacije do detalja, od ikonografije do boje, od ličnosti do bezličnosti kako je to bilo u Bekima Fehmijua. Rečju, govor čoveka, sećanje na vekovne odnose Srba i Albanaca, koji ga se tiču toliko da je svedočenje razlog postojanja i pitanja „Zašto si ti živ“.

„Zašto si ti živ“ (pitao je Ivan Ribar Aleksu Čelebonovića), krucijalno je pitanje predstave „Ivo Lola“, što ga je sinoć u Lole Ribara ulici, u Ateljeu  212, ispalio „Reflektor teatar“, ima nade.

Žudnja za istinom i duboka  životna, naučna i umetnička zainteresovanost koja je karakteristična za Fehmijuov govor nalazi se u trotomnom delu Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“ u izdanju Samizdata B92. Svaka čast.

„Moja baba imala je jednu knjigu na koju me je kada sam bio dete upućivala, bio je to Sveznadar“, rekao je na početku promocije Imamijeve knjige u Parobrodu  lingvista i istoričar Aleksandar Pavlović. Da je to najbolji imenitelj Imamijevog poduhvata složili su se i Predrag J. Marković i Slobodan G. Marković (nadam se da se sva trojica promotera neće ljutiti na izostanku doktorske titule ispred njihovih imena, nekako mi se čini da danas to njima nije potrebno kao nekim drugima.) Pošteno su se potrudili da nađu krsno ime za žanr Imamijeve knjige, počelo se sa „enciklopedija“ pa nadalje, ali zaključak je da je to najobimnija studija koja se kod nas pojavila kada je reč o „Srbima i Albancima kroz vekove“ (Knjiga Ivana Čolovića „Smrt na Kosovu polju“ drukčijeg je pristupa i žanra). Drugog žanra bile su i reči Filipa Davida o Petritu Imamiju, reči poznavaoca Petritove dramaturške i profesorske prakse ne samo na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, već i šire, prijateljske reči, reči ozbiljne duhovne naklonosti prema kolegi i čoveku, ljudskosti Petrita Imamija, njegove potpune posvećenosti i odanosti onome što čini.

Izašao je, naime, tu veoma skoro treći tom knjige „Srbi i Albanci kroz vekove“, dva prethodna takođe je objavio „Samizdat“. Budući da se u CZKD-u kroz niz saradnji i produkcija bavimo saradnjom sa „drugima“, gledala sam u Imamijevu knjigu i prilikom izrade hronologije kulturne saradnje, a u povodu izložbe  „Pertej“( 1997), i šta bi potom. U trećoj knjizi Petrita Imamija u odlomku „Otapanje leda“, najakribičnije je navedena slika kulturne i umetničke saradnje, što je od velikog značaja za sve one koji nešto čine „po prvi put u istoriji“. Dugujemo svi Imamiju veliku zahvalnost, ali ne samo zbog toga.

Kako su promoteri, kolege i prijatelji unakrsno izricali Imamijeva knjiga je sve, koliko celina može postojati, kao i nešto bez mana, rekli bi ovim međunarodnim jezikom – interdisciplinarna, ona je i dokumentarna, istorijska, etnografska i literarna, rečju sveobuhvatna i celovita koliko se to može biti.

Knjigu Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“ treba da pročitaju svi kojima pada na pamet da se ovim pitanjem bave, i uopšte da se bave bilo kojim pitanjem. Zanimljivo je i karakteristično koliko je slušalaca bilo na promociji, a zapravo bi trebalo da se biva na ulici i ispred Parobroda, da se ne može ući na promociju, s obzirom na „javnu“ zainteresovanost i „goruće“ pitanje političkog trenutka. Šta znaju o odnosima Srba i Albanaca kroz vekove, i šta ih zapravo interesuje, „Šta je njima Kosovo, a šta oni njemu?“ Bravo, Petrit, ono što nadživljava jeste knjiga „Srbi i Albanci kroz vekove“. Trebalo bi je udeliti svakome ko uzima javnu reč kada je Kosovo u pitanju.

Nakon predstave „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“ Milene Bogavac i koautora i izvođača Nikole Živanovića, Đorđa Živanovića, Grgura Nina Neškovića, Sunčice Milanović i Strahinje Blaževića, te mnogobrojne ekipe stručnih konsultanata, a u produkciji UK Parobrod, AKUD „Ivo Lola Ribar“ Beograd, Fiat, Podgorica, Firchene Think Thank, Studija Novi Sad i Mokrin kuće, čujem, a kako je lepa vest, i navodim, da će se jedan od producenata Vlatko Sekulović iz sve snage postarati da ova predstava „obiđe“ gradove i škole. I to sa velikim razlogom.

Od rana jutra 9. maja, Dana pobede nad fašizmom (a o tome kako je i zašto taj dan postao i Dan Evrope, neki drugi put), novinari se pitaju šta će se toga dana „desiti“ kod nas, kako ćemo mi „obeležiti“ Dan pobede.

Događaj za Dan pobede je predstava „Smrt Fašizmu, O Ribarima i Slobodi“, izvedena u Ateljeu 212, zapravo u Ulici Ive Lole Ribara kojoj je promenjeno ime, tačnije kojoj je ovom predstavom ime Lole Ribara vraćeno. I to se „dogodilo“ za Dan pobede. Jesu li živi mrtvi, a mrtvi živi.

Sigurno je da odavno čekamo predstavu, ili predstavljanje antičke sudbine braće Ribar, i oca im Ivana, ako do sada niste znali zašto je tako tragična radnja nedostupna današnjim i našim životima, te i pozorištu, a neomogućavano vam je, totalnom i totalitarnom u izjednačavanju svih totalitarizama, kao i revizionističkom politikom svih združenih dobitničkih snaga u formiranju novih i samostalnih država rušenjem Jugoslavije, onda gledajte predstavu „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi“, a i zato što je nedostatak veličine i heroizma ravan porazu čoveštva.

Taman kada sam htela da uzviknem gde je Sloboda Trajković, pored Lole i u pokretu komunističke i antifašističke omladine koja je stvarala bolji svet i životom stala iza ideja koje je zastupala, posredstvom prvorazredne dramaturške intervencije, studentkinja koja ispoveda jedno od karakterističnih priča o bezglavom i mučnom životu porodice podeljene ratom i nacionalno opredeljene te je bolje da se za vreme ručka ćuti i trpi, jer je korisnije i spasonosnije po preživljavanje da se ne otvori niti jedno traumatsko pitanje, na kraju monologa ona kaže: „Moj ideal je Sloboda Trajković.“ Istovremeno za poštovanje je i čitava dramaturgija predstave koja počiva na golemoj i neprevaziđenoj herojskoj sudbini ljudi od najplemenitijeg tkiva, intelektualno i akciono, i umetnički sazdanih i današnjih prilika, na kapacitiranosti za borbu za promene generacija ljudi kojima su promenili i oca i majku, psujući im i babe i dede, promenili groblja, ulice, parkove, udžbenike, ideale, teritorije, vremena, putovanja, imanja, mogućnosti, znanja i obrazovanja („edukacije“), promenili sve, i „sloboda fašizmu, smrt narodu.“ „Šta ti je rekao onaj čovek“, parafraziram, pita oca sin, pitao te „Zašto si ti živ“. Zašto smo mi živi, braća Ribar su znali zašto su živeli. I Sloboda Trajković, koja nije priznala i nije odala gde je Lola i gde ga mogu naći. Ne znam da li bi bilo Lole i Jurice Ribara, i oca im Ivana, koji sa vešću o smrti dvojice sinova predsedava zasedanjem AVNOJ-a 1943. i nakon oslobođenja od fašizma i pobede u Drugom svetskom ratu, predsedava skupštinom FNRJ, (uporedite je samo sa današnjom skupštinom Srbije) da nije bilo Aristotelove „Poetike“, koja je tragično mogla prepoznati i u njihovoj sudbini. Kolika je dubina današnjeg poraza. Smrt fašizmu, sloboda narodu.