S jedne strane aktivisti, s druge radnici, između njih iskop i ukop, nad njime štand, vetar duva.

„Sada krećemo da radimo“ – „krećemo“ (omiljena parola predsednika Aleksandra Vučića).

Stanujem pored jedne pošte (u kojoj su se u vreme Nato intervencije čuli svi naši razgovori, posebno intervjui na B92. Da nije Ivo Brešan 1984. napisao dramu „Viđenje Isusa Krista u kasarni Vojne Pošte 2507“, još bi mi čitava stvar bila nepoznata). Iza pošte je bio parkić, pored njega kontejneri za đubre. Park se polako pretvarao u parkiralište, leti puno prašine, a zimi blata. Uskoro su žuti poštanski kamioneti i automobili bili parkirani po okolnim ulicama, a na parkingu oko pošte i u nekadašnjem parkiću automobili vlasnika koji potpuno zapanjeni odgovaraju „A gde da se parkiram“. Tužni su žuti poštanski automobili po ulicama, udaljeni od matične pošte, njihovo izbeglištvo govori o razoru institucije kojoj pripadaju, i o nasilju pobednika u „tranziciji“.

Kad, pre neki dan, prolazeći „kroz poštu“, tunel u kome se iz pošte iznose pošiljke i ukrcavaju u kombije, čujem raspravu o štrajku u Glavnom poštanskom centru u Zemunu. Odmah pomislih – ima li to ikakve veze sa štrajkom u školi „Svetozar Miletić“ zbog nezakonite i nepravedne smene direktora?

„Ne“, kažu poštari pušeći na vetru, „to je naša stvar“. Ugledam dobro poznatog poštara, godinama se znamo – „Ne znam tačno šta je, neki štrajkuju, a neki ne, znam da danas nosim poštu.“

„Na prvi pogled sve je normalno, šalteri rade, pošiljke se primaju, ali kada će biti isporučene, to je enigma. Na dostavu su išle samo post ekspres pošiljke i vrednosna pisma, sve drugo je blokirano i kasnilo je. Građani koji su platili bilo koju uslugu, zbog toga mogu da tuže Poštu. Pošiljke ne stižu na odredište. Vozači odbijaju da ih voze do Glavnog poštanskog centra, gde bi trebalo da se razvrstaju i šalju dalje. Rukovodioci su u utorak uveče angažovali neke kontrolore i šefove da obave taj posao“, kažu u štrajkačkom odboru.

„Deo zaposlenih u JP ‘Pošta Srbije’ već nekoliko dana protestuje ispred glavnog poštanskog centra u Zemunu. Iz ‘Pošte Srbije’ navode da je protest nelegalan“ – javlja Beta.

Do blokade je, kako su nam zaposleni rekli („Ekspreso“), došlo iz nezadovoljstva mnogim stvarima. „Dosta su radnici Pošte bili ovce. Mi smo najprofitabilnije javno preduzeće u zemlji sa najnižim platama. Više od dve trećine zaposlenih radi za 35.000 dinara, što je najniža plata u javnom sektoru, posebno ako se uzme u obzir Elektrodistribucija, gde su plate oko 70.000 dinara. Da ne pričamo o onima koji obavljaju privremene poslove i rade za mizeriju koja je nekada 11, a nekada 17 hiljada. To je javna tajna za koju svi znaju, a koja postoji samo u Pošti“, kaže jedan od zaposlenih.

Čitavo leto poštar je bio mladi čovek koji je radio za 12.000, i na pitanje da li se može zaposliti „za stalno“, odgovorio je: „Ako vi imate neku vezu.“

„Hoćemo stručnjake, a ne političare“, jedan je od štrajkačkih zahteva.

„Mala grupa nezadovoljnih ljudi blokira žilu kucavicu sistema ‘Pošte Srbije'“, kaže direktorka „Pošta Srbije“ Mira Petrović.

„Postoje dva reprezentativna sindikata u kojima je oko 12.000 zaposlenih, kao i više manjih nereprezentativnih sindikata. Međutim, trenutno svega oko 50 osoba se svako veče okuplja i blokira rad GP centra. Neretko se dešava i da samo dve osobe sprečavaju ulazak i izlazak kamiona, i to uz agresivno i bahato ponašanje. Očekujemo da će uslediti brza reakcija nadležnih organa, jer nas već u ponedeljak očekuju isplate jednokratne pomoći za 460.000 penzionera, koji na kućne adrese dobijaju svoje penzije“, navodi se u saopštenju „Pošta Srbije“.

Dvadesetak radničkih plata iznosila je plata Milana Krkobabića. Ili dvadesetak penzija onih koje je „vodio“ i „borio se“ za njihova prava. Stidno je i odurno nabrajati ostale pri nadležnosti. Milan Krkobabić razrešen je dužnosti direktora „Pošte Srbije“ zbog toga što je u novoj Vladi, kao partner SNS-a, imenovan za ministra bez portfelja.

Radnici „Pošte Srbije“ imaju da rade, jer imaju da isporuče penzije penzionerima. Ako oni ne rade, penzioneri neće dobiti penzije. Onde će oni, zajedno sa ministrom Krkobabićem, navaliti na poštare. Pacijenti na doktore, učenici na nastavnike, investitori na radnike i konačno „tajkuni sa sorosovcima i umišljenim elitama, i opozicijom na vlast koja sve čini u interesu građana Srbije“.

Vratimo se u Zemun. Ako radnici „Pošte Srbije“ štrajkuju ispred centra „Pošta Srbije“ i istovremeno prolaze pored novih „radova“ i iskopina u svrhu izborne kampanje sa štandovima SNS-a, za šta će se građani opredeliti, za štand ili sa „Poštu“? Za propagandu ili stvarnost? Za partiju ili za zemlju, za opsenu ili dugoročni interes, koji se do besmisla i kiča naziva „interesom naše dece“? Šta treba da se dogodi u našim stvarnim životima, koja to rupa treba da bude iskopana, koliko dno može da se pomeri (Stojan Cerović) da bi ono što svojim očima vidimo, prevladalo ono što nam se govori, ono čime se svakodnevno ucenjujemo preko svih raspoloživih propagandnih sredstava sile koja je „krenula“ i nema nameru, niti ima znanje i osećaj, za bilo kakav razlog, činjenicu, mišljenje, već samo gura, odbacuje, „čisti“ ucenama i zadavanjem straha? U stvari, u kom trenutku vidimo da je kasno za ono što je ranijim uvidom moglo biti sprečeno?

I gle čuda, parking bliske mi pošte, sa koga su izgnana žuta poštanska vozila, prekopava se i pretvara nazad u parkić i travnjak. Igraju se „Mehanički lavovi“ Danila Kiša iz njegovih „logorskih priča“. Doći će Erio, međunarodni izaslanik, brzo vratite uzurpirane i pretvorene objekte u prvobitno stanje. Idu izbori, „krenimo“ sa što više Potemkinovih sela, maketa, prikaza i utvara, rasvete i denuncijacije. Nema štrajka, pa ni poštanskog, nema pisama ni pošte, nije važno, sve što postoji samo je u svrhu izbora i neutaživog interesa za dominacijom i vlašću nad svakim resursom i svakim čovekom.