Ponovo radi vrteška

Pre toga, razmišljam o jednom fenomenu: kada su se košarkaši kvalifikovali za Rio u Areni, kada je naišao cunami talas botova (NJofra – “klase kokiška i gitara-sendvič“), dirigovanog tipa, kako Boban Marjanović mora u repu, neophodan je i slično. Onda je Saša Đorđević sve to presekao sa dve proste rečenice, recimo: sastav ostaje nepromenjen, MI SMO TAJ TIM. Sećam se, a dokumentacija to može potkrepiti, da je moja reakcija bila u domenu – Boban nikad nije igrao za Srbiju na terenu, bio je jedne godine na klupi, tako da nemamo nikakvo poređenje o potrebi, a drugo da on ne razmišlja iz svoje, nego iz tuđe kosmate glave. Sad, vraćam se u sadašnjost, koja zna da bude bolna, Bobi kaže u medijima – “želim da igram za reprezentaciju, u pitanju je bio nesporazum, ko radi taj i greši“…

Evo i mog dumanja na ovu temu: BM je odličan momak, prepustio je ne samo svoju karijeru, već i privatnost i mozak menadžeru. Ima lepe parice na kontu, igraće za Pistonse, ali nema olimpijsko srebro, kao Raduljica, Štimac, Birčević ili Mačvan, a bojim se da više neće biti u prilici da ga i dosegne. Značaj ove kolajne shvatiće tek kad prestane da igra, a tada će žal biti priličan, teško merljiv novcem. Drugo, nije u pitanju bio nesporazum, jer ujdurma traje tri godine, sistemskog je tipa. Treće, ne treba Bobi da priča o “greškama“, njegova je samo u tome što je svoju ličnost predao u tuđe ruke, već režiser ovog performansa. Četvrto, gde su sada toliki botovi-branitelji, zašto se sada ne jave, ponestalo sokića? Peto, a krucijalno – kada će se mešetari, advokati, lažne gazde i menadžeri vratiti na svoje validno košarkaško mesto – u četvrti red, iza igrača i direktnih učesnika utakmice, finansijera i medija…

Drugi detalj o kome želim da ćaskamo je poluprivatnog tipa, ali je zaključak opšti. Naime, učestvujući na seminaru Udruženja košarkaških trenera Republike Srpske, prošlog vikenda u Banjaluci, skupa sa Božom Maljkovićem i Žarkom Vučurovićem, došao sam do nekoliko zaključaka, recimo: vrhunska organizacija, veliki broj trenera i na poslednjem predavanju, što kod nas i nije slučaj. Talentovane dece ima na svakom koraku, samo je potreban stručan, dugoročan planski rad. Ono što me je zapanjilo, a što sam video više puta – ti ljudi vole da im dođe neko iz matice, Beograda recimo, bolji su i srdačniji domaćini nego mi, koji imamo neku dozu nadmenosti i podrazumevanja, pogotovo kada je glavni grad u pitanju, ali… U sećanju mi je ostala i Božina opaska o tome kako je u košarkaškom stavu teško i neudobno biti, da to mogu samo retki – “da nije tako Knezmihailovom ulicom ljudi bi šetali u polučučećem stavu, a ne uspravno“…
Sad, kad dolazim na domaći košarkaški teren (čitaj: razrokougli trougao Zvezda-Partizan-FMP), podilaze me žmarci, prosto u kolumnicu ne bih ubacio ta usputna bockanja, ali pošto sam prihvatio ulogu basket hroničara, moram da gutam i tablete koje nemaju ukus čokolade. Dobri i pomalo pošteni NJofra, koji vidi brzometni povratak Partizana na scenu, još jednom je bio poučan – “komšo, ne prilazi biku spreda, konju otpozadi, a budali ni sa koje strane“! Elem, šampionska Crvena zvezda, od koje navijači (koji imaju bitnije mesto u klubu od uobičajenog) očekuju korak napred – dakle iz osam u četiri najbolja tima Evrolige, nešto je medijski povučenija nego obično. “Samo“ dva pojačanja (Kuzmić i DŽenkins, a očekuju se još trojica momaka), letovanje u Beogradu, čudni probni baloni tipa – “potpisao Milko Bjelica“, pa kad broj negativnih komentara preovlada onda bude “šala mala“ i slično. Kao da se nešto, osim kvalitetnog tima, sprema, ne mogu da kažem šta konkretno mislim, jer je više u domenu “javlja mi se“, manje potkrepljeno činjenicama…

Partizan se sprema za novu sezonu, ABA i FIBA ligu šampiona, kouč Aleksandar DŽikić doveo je osam novih igrača, nadam se pojačanja, ali ima jedan detalj o kome razmišljam i želim da ga podelim sa vama. Osim delanja na terenu, DŽile ulazi i u neku vrstu borbe sa (ne)vidljivim protivnicima, ne kao trener, više kao “zastupnik“ kluba. Reagovao je kratkotrajnim “povlačenjem i ostavkom“ kad je FMP bacio probni bot-balon o učešću u Evrokupu (da ne kažem “kosku“), govori o problemima, narodu koji ih voli. Ne radi se tu o emocijama i ljubavi nego o parama, ja mislim, voleo bih da svoju energiju ADž usmeri samo na pravougli teren. Na kraju, to što DŽile sada pokušava, Duško Vujošević radio je nekoliko godina, pa… Ipak, zasluženi proboj FMP-a u regionalnu ligu, pokušaj učešća u takmičenju u kome je postigao vrhunski rezultat, odnosno – proboj “pantera“ na nekadašnje grane (mlađe kategorije moguće je podići za dve, tri godine, da se ne ostane na “koledž“ nivou), nagoveštava da se “iza brda nešto valja“. Vidljivi deo priča o povratku nekada kluba “broj dva“ bliže svome rangu, što toplo pozdravljam, nevidljivi deo misaono pretpostavljam, nemam ono među nogama i da kažem šta mislim. Ali, vreme, za koje kažu da je tehnička kategorija – brzo će dati validan odgovor, po onoj NJofrinoj – “zalivao, ne zalivao – uvenuće“…