Foto: Predrag Mitić

Nije mogao da zna za moju „antenu za južnjake“. Pita kako da stigne do „autobusku stanicu“, barem do „Slaviju“. Kako se laže, ruši i gradi oko Beograda na vodi, namah pomislih da nije autobuska već srušena, pa kako da objasnim „na čoveka“. Kažem mu. Torbu u tom trenutku nisam video.

Ali sam iz glatko obrijanog preplanulog lica četrdesetogodišnjaka koje se brije jednom nedeljno najviše, iz izbledelog „svečanog“ duksa i prilično čistih somotarki, naravno i iz naglaska zaključio – građevinac, pečalbar. Ruke sam mu pogledao samo da bih proverio ovo zapažanje.

Uto počinje opet da sipi dosadna kiša („u kalendaru jul, na nebu oktobar“ rekao bi Dušan Radović“), a brojni putnici se sakupljaju pod pečurke stanice i poneki kišobran. Već se proređuju autobusi. Stiže jedan i odmah se puni, kreće, malo potom ona žena iz automata najavljuje kontrolu. Buljuk ljudi navaljuje ka vratima ne bi li izašao na prvoj stanici koja je već tu. Moj pečalbar izlazi među prvima, ali vrata se preventivno, zatvorski zatvaraju, ostaje mu deo šake u busu i torba na stepenicama. Jedna žena mu dovikuje kroz vrata – „torba će vam biti na sledećoj stanici“. Pomislim, ako uopšte zna kako da dođe do sledeće stanice.

Tad svratim pažnju na torbu. Puna, pokvaren, naravno, rajsferšlus. Vezana plavim plastičnim debelo upredenim kanapom, konopcem skoro. („Prevrzana sas sidžimku“, sigurno govori njegova baka, ako ne i on.) Kroz pukotinu zipa naslućuje se nešto nalik na smeđe ćebe. Žena što mu je obećala „istovar“ iznosi torbu i stavlja je pod pečurku kod dušanovačke pošte. Vraća se i seda na netom ispražnjeno sedište pored mene. Obraćam joj se, hvalim njen potez, iako je to solidarnost sa „švercerom“, ona kaže da je normalno – siroti, jadni čovek. I kratko komentariše jadan život u unutrašnjosti, posebno na jugu. Pre izlaska, kažem joj da ću ovde objaviti ovaj tekst danas.

Hoću da kažem – ko u ovoj naoko trivijalnoj priči ne vidi „biblijsku scenu“ srpske tranzicije, zaista ne poznaje Srbiju. U toj se sceni ona danas čita: gomile ljudi koje beže od kontrole. Kartu ne plaćaju i oni koji preziru red i norme, ali ni „ljudi od reda“, koji nemaju za nju. I oni besni na osornost autobuskih i svih vlasti. Vavilonska izmešanost, ne jezika, već svih obrazaca i ekonomskih i socijalnih, klasnih i moralnih. Nekad se znalo koja socijalna kategorija ljudi se švercuje, sad mogu da pripadaju bilo kojoj klasi.

Kad neko hrabro (ili izigravajući poštenje i ponos) prisloni karticu na automat, a ona automatik-„ženetina“ mu se razdere – „nemate dovoljno kredita“ – ne mareći da li je rasejan ili nema da dopuni karticu, ja to doživljavam kao da je viknula – „svi ste vi bednici“.

I, onda ona solidarnost. Retka inače, a ovoga puta prema „prestupniku“ – primer je nad primerima. To je solidarnost sa bedom Srbije. A ako onaj zemljak nije našao torbu? Možda je neko koristi, oblači stvari, pokriva se ućebanim ćebencetom.