Foto: Predrag Mitić

Sugeriše skromnost, opire se blagodetima pa i kiču ovoga sveta.

Ali, pretpostavljam, da i u tim monaškim izbama postoji bar krst ili ikona, da privuku pogled i misao, pa i (svu) pažnju i koncentraciju. Sobe što ih pamtim iz dubokog detinjstva polovinom onog veka, a u selima daleko od „sveta“ bile su nalik goreopisanim.

Oskudnost i siromaštvo uslovljavali su da na belim duvarima postoji samo jedna viseća atula (polica) i još jedna atulica na kojoj se šepurio sat, budilnik na navijanje. Kao čudo tehnike i civilizacije, pa i malo kućno bogatstvo. A pored njega crkveni kalendar.

Sećam se i nekih kuća gde je uz pomenuto, bio i najčešće jedan, retko nekoliko ručno rađenih ramova od bukovine sa požutelim porodičnim fotografijama. A ta skromnost ipak je bila izraz „bogatstva“ i društvenog statusa domaćinstva.

Pokušavam da se prisetim još nekih prostora koje sam posredno video, najčešće u filmovima, a koji bi sugerisali tu monašku strogost. Zidove zatvorskih ćelija ipak „krase“ neki crteži ili žvrljotine, posteri… Sobe za isleđivanje osim „golosti“ zidova imaju onu sijalicu, ali „ukras“ prostora su i oni islednici. Često više od jednog, dobar i loš, a nekad i neko „plus“, nekad je tu i kanta u koju se potapa glava isleđivanog, a bude i kolora – krvi od „nežnosti“ prema ispitivanom.

I u praznim sobama nekad je bila Titova slika, ali iz tog i potonjeg vremena češće pamtim kabinete. A oni su bili solidno opskrbljeni umetničkim slikama, skulpturama, statuetama, ormanima sa dobijenim poveljama. Stolovi i stočići okruženi manje više udobnim sedalima. Tu skorije, jedan moj drug bankar, pohvalio mi se da ne preteruju sa reklamama, a u „domenu“ sponzorstva, najradije otkupljuju umetničke slike. Tako em ulažu, em stimulišu umetnost.

Dakle, svašta sam video, ali nikad, sve donedavno i to u nekoliko firmi ustrojenih po najnovijim (valjda neoliberalističkim) svetskim procedurama, nisam video sale, zapravo boksove za sastanke koji prevazilaze svako poređenje sa golim, belim sobama što ih gore pomenuh. Oskudne do jezovitosti. Stolovi veliki, pored klupe bez naslona, ili sa tvrdim plastičnim stolicama.

Najbogatiji, da ne kažemo „najrustičniji“ ukras na izluđujuće belim zidovima je nekoliko štekera sa internet i elektro priključcima i plastične, takođe bele kanalice za kablove po zidu.

Ta otuđujuća belina prevazilazi svaku skromnost, podseća na ludačku košulju, a jedino se može obrazložiti idejom (jadne li ideje!) da u takvom sterilnom i jalovom prostoru čovek mora da se koncentriše isključivo na „dnevni red“. Na laptop ili „agendu“, beleške pred sobom… Pokušavam u tim razgovorima da se šalim kako bih strogost narušio bar osmejcima. Ponekad uspeva.

U stvari, ove bezdušne sobe poručuju – biznis, profit uber alles. „Odmor za oči“ smanjio se upravno srazmerno ukidanju 8 sati odmora i 8 sati za dokolicu i kulturu iz starih sindikalnih zahteva koje preti da prekreči ova belina.