Biseri dijaspore 1Foto: Predrag Mitić

Fina institucija, a meni i prilično utešna usr(l)ed mog dugogodišnjeg osećaja raspada (i) Zaječara.

U doba korone saobrazili su joj svoj inače razuđen uređivački program.

Pa su klasične tribine onlajisali onim emisijama uživo preko interneta.

Relatno nedavno, gostovao sam na jednoj i narazgovarasmo se o novinarstvu i Zaječaru, sad i nekad dok nije bio zahvaćen mnogouzročnom i svakovrsnom korozijom.

Tokom priprema i posle razgovora, obavestio sam se o nečem što mi se baš dopalo.

Imaju, kažu, i rubriku razgovora sa ostvarenim ljudima iz ovog kraja koji žive daleko od njega, izvan granica Srbije.

I Jugoslavije, ako su još za njenog trajanja zapalili iz nje.

Pitaše me novostečeni prijatelji, znam li takve i mogu li nekoga da im predložim. Lako sam obećao i malo i pripomogao.

A evo zašto!

Mogao sam kao iz topa da im ponudim kandidate za te razgovore.

I to iz korpusa prijatnih iznenađenja što sam ih doživeo upoznavajući se ponovo sa ljudima iz ovog kraja i saznavajući gde su i šta rade potomci onih s kojima sam prijateljevao i družio se u godinama koje pripadaju onom nekad.

Prva pomisao, inače, bila je da po svemu najbolji nisu više među živima.

No, ispalo je da i mladih (uspešnih, ali ne bilo kako uspešnih) kandidata ima nekoliko i to poreklom baš iz našeg sela. (Tu, bez ikakvog potcenjivanja ne računam ni Najdu iz Smaka, za koga mi nedavno neko reče da ima i vražogrnačke gene. A ne pribrajam ni tridesetak onih, odlično obrazovanih koji zbog kovid krize rade onlajn za ugledne strane firme iz IT oblasti.)

Najdalje su dogurali, na primer, deca mojih drugara – predavačica na Jejlu, ili inženjer koji u Francuskoj radi na epohalnom projektu integrisanja svih mogućih talasa u jedan snop. Eto, nisam se raspitivao i, nažalost, nisam doskora to znao.

Pravi je, međutim, problem – što ovde takve stvari malo ko i zna izvan uskih naučnih i profesionalnih krugova.

Takva je društvena klima, godinama, decenijama.

Usta puna povratka pameti iz dijaspore uglavnom su neiskrena, kampanjska, prepolitizovana… Nekad i prevarantska – znamo iz prethodnih decenija za slučajeve političkih grebanja o dijasporu bez ikakvog adekvatnog uzvrata.

Da li je sport u tome izuzetak? Jeste, ali se tome mnogo toga može prigovoriti, ne da bi se on (oni) omalovažili, nego da ti prigovori, akobogda, postanu mustra, pelcer i za ova naučna, umetnička, poslovna područja…

Odavno mi, recimo, bode oči, a sad kad su ova saznanja pojačala kontrast još i više, to na koji način pratimo i medijski i propagandno popularizujemo uspehe naših sportista, posebno košarkaša u dijaspori. Gde su, ne zaboravimo, otišli i zbog svog talenta, ali i iz privatnih interesa.

Pogledajmo sportske vesti: uz detalje, na primer, o utakmicama američkih NBA timova, u posebnom odeljku, posebnoj rubrici čućemo i pročitati svakodnevno sve o tome šta je u toj i toj utakmici postigao taj i taj košarkaš. Profesionalac. Jer je NAŠ. A jesu li i gorepomenuti naši? Sport jeste talenat, ali gde je u redu vrednosti u odnosu na druge talente? Ili sam naivan što se palim.