JUZM & pešak 1Foto: Predrag Mitić

Jalovo, neproduktivno je više pisati o tzv. političkom marketingu Aleksandra Vučića, koliko god se sav njegov, najčešće neustavni posao zamajavanja javnosti svodi samo na to.

Pa bode oči, pa se misli da je važno. Primetilo se to još na počecima preuzimanja vlasti. Ozbiljni analitičari ovog fenomena tada su stvar dešifrovali ozbiljnim kategorijalnim aparatom.

Međutim, ne! Za to je već tada bio skoro dostatan kategorijalni aparat za pijačarsko-sokačke fenomene. Ovih meseci sam im i empirijski mnogo bliži s obzirom da osluškujem čudesnu i nesaznatnu scenu u unutrašnjosti Srbije. Iako sam i danas ponosan na https://www.danas.rs/nedelja/govor-za-drustvo-iz-coska/ iz 2015. đavo mi ne da mira, zaboravim se! Pa sam pa počeh priprem da ovde pišem o snishodljivosti, ulagivanju, laganju, plašenju mečke rešetom, obećanjima kula i gradova u obliku otrovnih milijardi…

Slušam onog Vulina npr. kako govori da postoji samo jedan jedini čovek, pa mu deset puta u pet sličnih rečenica udene ime, koji može da u obračunu sa kriminalom (u sopstvenim redovima) uhapsi onog Jovičića… A šta tu ima da se analizira, osim kako se dobijaju mučnina i teške stomačne tegobe…

Nema tu više nikakvih elemenata za govor o propagandi, marketingu, mi smo već toliko natopljeni otrovom takvih budalaština da nam ni na pamet ne pada da se ispomognemo nekim prostačkim kategorijalnim aparatom. Jer, nije to više ni govor za društvo iz ćoška, to je terminalna faza, sramota me da izgovorim  – j…e u zdrav mozak (ubuduće JUZM).

Zato, menjajmo ploču/priču. Ali, džaba, i ona dobrim delom govori o istom. Kad se pomenuta blebetanja uporede sa stvarnim životom.

Slušam predsednika kako govori o milijardama od rudnika Rio Tinta, čije je direktore zamolio da naprave i fabriku nečeg od čega bi milijarde narasle ko kvasac. Dan potom slušam resornu ministarku, teši nas – nema ni ugovora s njima. Ali se zna tačna cena čitave investicije.

A život toga dana.

Pozlilo mu, pao. Znam ga odmalena, izdanak vredne sirotinje. Nesmajnik. Mladost uozbiljenja, srednje godine uobičajene za taj kraj, nesavladano siromaštvo, ali neki pomaci, deca svakako bolja od predaka. Onda, naravno – primer zahvaćen endemskim alkoholizmom, endemskom tranzicijom, endemskim raspadom porodica, endemskim samotnjaštvom.

Komšije zvale sanitet, prevezen u bolnicu. Iz razloga opisanih u prethodnom pasusu teško je saznati kako mu je, nema telefon, ovde ga mnogi nemaju, a još mnogi isključuju da uštede. Za život ili za pivo ispred prodavnica, da o tankoj penziji namire ono što su pojeli ili popili na crtu u bakalnici.

Vozim ka gradu na Sveti Riotintodan, po vrućini i na po puta vidim vraća se pešice kući. Pešačenje od i do grada nije retkost, bicikli takođe, autobusi i vozovi čijih je nekad bilo tušta i tma p(r)olazaka postali su retkost. Hitnom pomoći do bolnice, pešice kući. Između ta dva prevozna sredstva smešteno je sijaset razloga i povoda, uzroka i posledica.

Srećem ga posle, pitam za zdravlje, kaže, videćemo valjda je bolje. O razlozima pešačenja, otpuštanja iz zdravstvenog centra ne pitam. Odgovor znate – sve je idealno i bogato a čita se u slojevitom raskoraku između saniteta i pešačenja.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.