Piše se i na dan sopstvene smrti, naravno ako umreš nakon što si je napisao. Ali, moram, ipak da napravim pauzu. Nudim, zauzvrat, uvek aktuelno svoje »kiselo drvo«, i novu sliku – kiselo drvo na urnisanoj beogradskoj Slaviji. I link za filmić.

Kiselo drvo jede Srbiju

Ono se kloni atara i potesa kojima je već ovladalo žbunje,

Nema ga u carstvu divljih kupina i čkalja.

S njima je rat završen. Iako se pobedničke zastave kriju.

Samo vične oči vide poplavu što se iza brda valja,

Zelenu, neprimetnu i neprestanu. Kiselo drvo plavi Srbiju!

Eno ga na simsu, u ragastovu prozora, uz odžake kuća

čija oronula lepota vapi za odbeglom lozom.

Iza bledih iscepanih firongi što goropadnu paučinu viju

smenjuju se venci miševa i kola vampira. Plaču za vozom

senke onih što nikud nisu putovali. Kiselo drvo gazi Srbiju!

Ono ulazi u napuštene vinograde. Njih posebno voli.

Razmnožava se onako kako nam savetuju da množimo decu.

Zalazi gde su se belele bačije, a sad samo nerasti riju.

Eno ga po utrinama, vododerinama predelima nalik onim na Mesecu.

Ćutljivo, uporno, vredno, neumitno. Kiselo drvo jede Srbiju!

Voli da je blizu ljudi, njihovog nemara, a naročito kraj odlutalih duša.

A zeleno je i nemo, s njim nema pogađanja, ni svađe.

Ne možeš da mu se naljutiš, da pucaš na njega kao na komšiju.

Ej, pred Generalštabom eno njegove šume, u svaki kutak zađe.

Tušta semena mu šušti i prede na vetru. Kiselo drvo gađa Srbiju!

Ono je šuma, nije ni zver i ne ume da mrzi.

Potiskuje nas onoliko koliko smo sami sebe potisli.

Usred hladnih ognjišta, na crkvištima, na satrulim oltarima gde sećanja bdiju

Ono nije ni namćorasto, ni preko, možda ni kiselo koliko smo sami prokisli.

Zgodno je za utehu što nas nema više. Kiselo drvo potapa Srbiju.

Među zatravnelim zidinama pivnice – sedamdesetogodišnje deblo.

Ukorenjuje se u suvi liskun oko zatrpanog kladenca.

Lisnata iredenta nastupa tiho i čisto, gazi armiju

nestalih ljudi. U blistavom zelenom pohodu bez premca

pokolenja otiču, nestaju, nasleđuje ih drveće. Kiselo drvo jede Srbiju!

Pripev

Kiselo drvo plavi Srbiju

kap po kap zastire kućišta

to Bog sadi novu Šumadiju

po dvorištima gde je ostalo – ništa.

Kiselo drvo gazi Srbiju

korak po korak kao mrski narodi.

Uz svako stablo vidim sklupčanu zmiju

kako palaca u neočekivanoj slobodi.

Kiselo drvo nagriza Srbiju.

Ona mu daje priliku svojim uzmicanjem

razvaljena, rasuta, zamađijana u bezvrednu tapiju

smanjena učmalošću, bezrodicem i klanjem.

Kiselo drvo gađa Srbiju

zagledanu u kolevku praznu

dok dopušta lažnim prorocima da liju

lažne suze na božju kaznu.

Kiselo drvo potapa Srbiju

zagledanu u nebo. Postoji li Noje

za bujicu šuma što se viju

nad glavama koje ne postoje?

Kiselo drvo jede Srbiju.

Semenka po semenka šume nadiru,

duše uzmiču u mišju rupu se kriju.

Nebesko carstvo, nemoćno, sanja sekiru.

Filmić na: https://www.youtube.com/watch?v=5NZkCkM88U4