Foto: Predrag Mitić

U ovom poslednjem možda i grešim, možda je u pitanju „prema svecu i tropar“ – površnim i neosvešćenim potrošačima i razrovanoj javnosti i gledateljstvu možda i ne treba nuditi pametniju i smisleniju „robu“.

Ako je tako, onda je samo pitanje da li, zašto i kako tolerisati „brdo“ gramatičkih, pravopisnih i drugih jezičkih grešaka kojima u poslednje vreme obiluju reklame. Nema tu izgleda ni leka ni sankcija.

Bogoradim često ovde o tome, ali u nedostatku nečeg zaista novog – na primer da se pojavi neki baš dobar spot – ipak sam primetio nešto novo. Dve poruke koje ako baš ne krše zakon i moral – kao što ih mnoge krše time što je „naš preparat“ bolji od konkurentskih budući da pomaže odmah „posle prvog mazanja“ ili „gutanja“ – gotovo su jednake sa našom jadnom kulturnom, pa i političkom situacijom.

Jedna se obraća mladoj osobi koja je imala niz promašaja u postavljanju obrazovnih i inih temelja za početak karijere. I – obećava joj se upis na jedno kraće, brzopotezno školovanje u sada veoma traženoj „digitalnoj“ oblasti. Tako će posle godinu dana doći do DOBRO PLAĆENOG posla.

Koliko ovo liči na predizborni spot svih stranaka i grupacija, a posebno apsolutnog šampiona u tome koji, videli smo, obećava pobedu još u tri-četiri izborna ciklusa. (Uzgred, u pravu je!)

Dakle, tom mladiću ili devojci sve i da završi s uspehom tu kurs-školu, sve i da je škola dobra (dal’ se sad kaže napredna, do izvrsnosti) reklama poručuje da će se i zaposliti i to na dobro plaćenom mestu. Dobro, nek se i zaposli, ali će posao biti dobro plaćen, ako ga gazda dobro plati. A ako ga ne plati? Šta, ako plata bude dobra, ali za nju mora da nosi pelene, umesto da ide u WC. (Da nije zbog Jure, Ovaj proklamovao devet sati za govornicom, bez pišanja?) Sve baš liči na veće plate, penzije, BDP kojih najviše ima – u spotu. Ne i u životu. (Nema plime, ali eto rime!)

I drugi je primer iz oblasti budućnosti – digitalizacije. Jedna se porodica željna jeftinih internet paketa i protoka budalesa baš po obrascu gornjoj politici bliskih rijalitija i svi su ushićeni kako će moći da pričaju, četuju, gledaju u sokoćala, svako za sebe. Ali je vrhunac što će pubertetlija među njima doživeti stravičnu moralnu satisfakciju i snažnu majčin(sk)u vaspitnu meru. Ona će ushićeno moći da mu kaže ono što „jedva čeka“ ona, a valjda i dečak – „m’rš u svoju sobu“.

To je valjda ideal moderne porodice, svako sa svojim telefonom, svako u svojoj sobi, međusobne psovke i mrškanje. I to u društvu koje dom patriotski kiti epitetom – ognjište. Prebaciće mi neko staromodnost i zakeranje, nerazumevanje novih tehnologija. Ne, i one se mogu razumno koristiti, a neke okosnice osećaja za dom i porodicu ne ugroziti.

Ovde je jedino utešno što je očito ova porodica neka sa nižih spratova, pošto ima dvoje dece. A znamo, reče predsednik, da se više dece rađa po parterima, podrumima i suterenima. A Dis reče „na visoko podigli se sutereni“.