Nestanak riba (Ekonostalgija 2) 1Foto: Predrag Mitić

S proleća bi u njima zasijalo zrakasto sunce i u poslednjim mrtvinama ispod odjeka nataloženog snega iznicali bi grgoljavi curci i potočići, a po truleži kroz koju su tekli jarkocrvene školjkice babinog uvceta. Jagorčevine i kaćuni rascvetavali bi se na stranicama tih svezaka istovremeno kad i ispred kamenih temelja na južnim stranama kuća, omeženi pravilono postrojenim kamenčićima koje su na zemlji sprale kapi sa kućnih streha. To je bilo vreme koje nije još dugo potrajalo.“

Citirao sam sirovi delićak jednog svog budućeg? rukopisa o eri (šezdesete prošlog veka) kad su uveliko još postojala godišnja doba.

Tražih te sveske sa kalendarom prirode, nije mi išlo, ali iz sećanja ne bledi pravilnost godišnjih događaja i društvenih aktivnosti što su (ne računajući praznike) pratili taj ritam.

Kraće – proleća su počinjala u proleće, zime u zimu, sneg je bezmalo uvek padao u isto vreme, najviše ga je bilo u vreme zimskih raspusta koji se nisu micali maltene kod svake promene ministra.

I još, nije nevažno, roditelji pojma nisu imali ko je ministar obrazovanja.

Često je, tamo idući ka februaru znala da preko snega padne kiša. Noću se zaleđivala u pokoricu nekad tako jaku da su se pravili turniri u hodanju po njoj bez propadanja.

A najlepši su bili dani, kad se pojavi toplo zmsko sunce, otopi taj smrznuti sneg, pa u uvalama po osunčanom brdu ostane onako u granulama –  dušu dalo za ratove grudvama, bez prljanja, jer se inače suva trava osušila.

Pogodnost je bila i što još nisu bili potpuno zatrpani rovovi kopani posle 1948. pa smo imali grudobrane, pune municije.

Osnežilo bi možda još jednom nakratko i u martu ide ono s babinim uvcetom.

O nestajanju riba u Timoku nije bilo ničega u kalendarima prirode. Počelo je u vreme viših razreda.

Pre toga esilo se jedno masovno ošamućivanje riba.

Uzvodno su bile neke jake padavine, reka se zamutila sama od sebe, od zemlje. Ponestalo je kiseonika i tone i tone ribe plutalo je živo, u nesvesti po površini, a ljudi (celo selo) ih na zgodnom mestu pretovarivali u džakove, kola…

Za prvo pravo pravcato trovanje, saznao sam podalje od Timoka, gore u rodnom kraju u leto 1966.

Jedan deda-rođak bio je pretplaćen na regionalni list Timok (takođe sad presušio), valjda zbog vesti iz kraja u koji mu se seli sve više rođaka i suseda.

Vest sam, kao gotovo svakodnevni pecaroš, doživeo dramatično, gotovo plačljiv. Kako je moguće..?

Od tada nije prestajalo, trovanja su bila sve češća. Herbicidima su podlegli i prirodni mamci: npr. decenijama se po travama nije mogao videti skakavac.

Na dan kad sam počeo prošli tekst pitam mlađeg meštanina – ima li ribe u Timoku. Ima šipak!, kaže.

Nema ni Timoka, ne teče, često se valja kao neka pihtijasta masa. Na kartama iz rimskog doba piše Fluvius Timacus (fluvius, oznaka plovne reke).

Prvo je nestao vretenar (vijak) neupecljiv ljubitelj čistih virova, potom sve redom, preko urlika – do šipka.

(https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/urlik-riba-u-otrovanoj-vodi/)