Stari vic, za naše ponavljane muke: „Toliko je grozno da ne može gore biti!“ Ovom se pesimisti opire optimista: „Može, može!“
Gutin se poziv ne odbija, te dođoh u Medija centar na objavu nagrade „Dobri primeri Novog optimizma“ povereniku i zaštitniku – Rodoljubu Šabiću i Saši Jankoviću. Čak i prigodih epigram za taj dan i za „aktuelnu situaciju“: „da pozdravimo laureate, pre nego što im smanje plate, nastave da ih blate ili ih – umlate.“
Nastavak je glasio – „one zamlate“. No, to sam prećutao. I bez toga epigram se dopao svima. I laureatima.
A drugo, za one koji mlate i blate, nežnost je reći samo – zamlate. Rimuje se i – autokrate…
Podržavajući rad nagrađenih i obrazlažući priznanje, profesor Ratko Božović, pristalica Pokreta „Novi optimizam“, međutim, zapodeo je dublji dijalog. Nije, veli, optimista, već pesimista i igrajući se sa značenjima naziva Gutine organizacije – dodade i ono važnije. Kao pesimista podržava nagradu suprotnog imena jer poštuje ono čega ovde nema – dijaloga, kreativnog suprotstavljanja mišljenja.
Ne citiram, tumačim: Janković je „protivrečio“ utiscima sa putovanja po Srbiji otkud nosi fine utiske o „postojanju normalnog sveta“ kome vedrinu sa lica skida loša vlast. Šabić se vajka što se nagrađuju i hrabrima proglašavaju oni koji samo dobro obavljaju svoj posao. Da li samo zato što dobro rade u lošoj državi i to još kao – državni činovnici, dovršavam ili kopiram njegovu misao. Poštovani književnik Ivan Ivanji svoje dugoveko iskustvo i skepsu saopštava tako jezgrovito da u publici – budi optimizam…
Ali, iz svega odiše gorka poruka onog vica s početka i to baš u meri u kojoj nije smešan. I što i inače – neprestano izaziva grozomoru: dokle će se ponavljati gore posle lošeg!
Sećam se. Eto, Šabić je, pre četvrt veka, bio poletni, pun nade, savetnik u pravosuđu u vladi Ante Markovića. To je bio onaj premijer koji je, kako tad tačno napisa jedan kolega, svojim reformama želeo da od SFRJ stvori (baš smo u temi) „zemlju nasmejanih ljudi“.
Uz ostalo što je radio, Šabić je (zajedno sa Bosom Nenadić) na sednicama odbora Vlade briljantno „češljao“ njene zakonske predloge pre nego što odu u Skupštinu. Tamo nije mogao, kao sada, da ode nijedan akt suprotan drugom, nekmoli Ustavu. Prevedeno, ako ih Rodoljub i Bosa ne propuste.
Slomljena je brzo reforma. „Nasmejani ljudi“ oterani su u ratove. Šabićeva nada, polet – u advokaturu. A kakav je to optimizam bio!
I, sad smo tu gde smo. Stalno nam se ponavlja taj „usud“ ubijanja nade. Da li se optimisti samo teše? Ili je optimizam danas – optimum pesimizma. Ili maksimum?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
