Foto: Predrag Mitić

Njime je, kad razumemo šta je to, tvrdi se, Srbija veoma bogata. Kao što obiluje i viškom istorije. Tim pojmom kanda treba da se napravi razlika između „taze“, novih ad hoc đubrišta, s jedne i deponija na kojima se decenijama sakuplja bokluk, s druge strane. A ima takvih bezbroj, mada su gomile svežeg đubreta u brojčanoj prednosti.

I, ruku na srce, na deponijama za koje već niko i ne zna da postoje, doista se može uspostavljati neka fekalno-izmećarsko-đubretarska arheologija. Slojevitost takvog otpada ukazuje na faze razvoja (potrošačkog) društva, pa i one pre njega. Ustanovio je to baš ovaj pisac u ovom dodatku poodavno reporterišući iz Miljakovačke šume u Beogradu. Tamo postoji paradoksalan spoj deponovanog „istorijskog otpada“, i divljih maštovitih sklepotina – poljske kućice i samonikle bašte za koje bi neki vlasnici čak rekli da su – organske. I sve to na proplancima između trezora đubreta. Ukratko, pregled slojeva odozgo nadole pokazao bi, recimo kojim su se igračkama igrala srpska deca u prošlim desetlećima, a uređaji se nalaze u dubinskom rasponu od elektronskih aparata do šporeta…

U jezičkom smislu upitno je: ako je EUropski, ko ga tako prevede? Zar nije logičnije da se reklo stoletni, vekovni… ako je dugotrajniji, vajkadašnji (VEKADLSĆI, rekli bi Piroćanci). Mada, jezičko označavanje u našoj situaciji, muka je božja. I za đubrišta nije jasno dokle seže sadašnjost, gde počinje bliska prošlost, a šta je istorija? Da li je recimo „privremena deponija“ što je, zamislite, institucionalni izraz u odlukama državnih i lokalnih organa – pravo i pogođeno ime za smetlište što „traje“ više od dve decenije. Ne samo da traje no se i „privremeno“ puni, širi, ilegalno spaljuje, zauzima i okolne njive (primer je lični). Ili je to „istorijski otpad“ pa je i u nadležnosti po(r)uke – „pređite na drugi šalter“!

S druge strane, taj znak – istorijski – u našem mentalitetskom i identitetskom kodu umekšava i gnev prema bokluku. Prosto ga nekako, tepajući mu – oplemenjuje. Pa, zar uz uobičajeni epitet istorijski ne idu najuzvišenija i najponositija osećanja – istorijske bitke, pobede, teritorije, istorijski razlog, „prvi put u novijoj istoriji“, itsl…

Godi mentalitetu, ali ga i objašnjava! Sve prerasta u sistem nemara. Mentalitet aljkavosti. Sadrže ga i najzvaničnije, oficijelne radnje, prosto kao da je nemar propisan aktima. Mislićete da je primer sitan i sitničav: godinama pratim onu banderu na kojoj je ona kriva kutija što postaje sve veće gnezdo kablova i po nakrivljenosti podseća na našu državu. O čemu sam više puta pisao. Kadgod se na nju popnu majstori, bilo „državni“, bilo privatni da dodaju neku žicu, okrajke kablova i pokvarene uređaje pobacaju dole po travnjaku i bašti. Onomad nađem gotovo istu takvu sa podnožjem od otpada 250 km od već opisane. Kao da postoji neko opšte uputstvo za upotrebu nemara. Eh, da su samo bandere…