... posrale ga koke 1

Eh, na šta sve podseća povratak „nesrećnog Dimitrija“ na urnisanu Slaviju…. Evo, samo nešto od svega.

Osamdesetih godina, kuđena, ali i hvaljena reforma obrazovanja bila je propraćena i brojnim duhovitostima. Zamisao je bila da se deca uže usmeravaju za pojedine spec. poslove unutar širih profesija, pa se pojavila plejada naziva za te specijalnosti, pa i plejada sprdnji. Normalno, jer npr. profesija obućara (šustera) bila je tako razuđena, da su se usmerenja „krštevala“ i sama po sebi smešno: „izrađivač gornjih delova obuće“. „Šnirač pertli“ takve su bile šale.

A preduzeća su se po Zakonu o udruženom radu (ZUR) zvala – organizacije udruženog rada. Osnovne i složene, OOUR-i i SOUR-i. Ove prve, zapravo su bile organizovane oko manje ili više zaokruženog proizvodnog procesa koji je davao proizvod/robu pogodnu za plasman na tržištu. Ili za prodaju drugom OOUR-u, samostalnom ili unutar istog ili drugog SOUR-a. Negativna pojava dostojna kritike bila je usitnjavanje preduzeća oko što manjih i besmislenijih „zaokruženih procesa“. Kao kad bi po primeru specijalnosti postojali posebni OOUR-i za gornje delove, pa za đonove, pa se ne zna ko je proizveo celu cipelu. Ta pošast zvala se – „ourizacija“.

I tu je, osim stvarnih problema bilo mnogo sprdnje, pa i kad nije imala osnova. Ali, do danas se zadržala poslovična šifra za skidanje odgovornosti. Loše urađen posao, pravda se – „nismo krivi mi, već drugi our“. Nije loša cipela, samo đon, dakle, kriv je „OOUR Đon“.

Poenta: bauk „ourizacije“ i danas, i bez blagopočivšeg ZUR-a, hara Srbijom. Nismo mi odgovorni – pređite na drugi šalter, moje ministarstvo u istoj vladi nema stav o nekoj njenoj odluci, jer je to nadležnost drugog, kosači parkova ostavljaju korov na trotoarima, jer za to ima drugo JKP, zakoni o legalizaciji i ozakonjenju u mnogim tačkama gube vezu sa katastrom, jer nema – a čas ih i ima – nekih podzakonskih akata…

Čitavo društvo utopljeno je u kiselinu takve neodgovornosti i nepovezanosti koraka koji bi trebalo da čine „celinu hodanja“ ka nekom izlazu. Megalomanski ciljevi i projekti prosto su progutali običan život, sitne potrebe, elementarnu mentalnu i svaku drugu higijenu…

I uklanjanje Tucovićeve biste pa njen ne baš pompezno razglašen, kako se sad to obično radi, povratak na Slaviju najbolji je primer. Ko ima volje da pod hvalospevnim izlivima o cvetanju turizma zapazi i takve bizarije da je većina spomenika po (Beo)gradu pozelenela od oksidacije, ako to zelenilo nije još i prekriveno ptičjim izmetom, shvatiće o čemu pričamo. Siroti Dimitrije, proveo je više od godine do „povratka“ u nekom depou, a da se niko nije setio da skine zeleni oksid sa njega. Da li je u 420 dana za rekonstrukciju Trga republike predviđen i neki dan da se „skine rđa“ sa „Konja“ i njegovog jahača Mihaila?

Ili i za njih važi ona narodna protiv uroka za bebe – pu, pu, posrale ga koke!